Светозар Глигорић, шаховски великан, наш најуспешнији велемајстор, рођен је 2. фебруара, пре тачно једног века, у Београду.
Глигорић, од милоште Глига имао је тешко детињство, јер је остао без родитеља (изгубио је оца Драгоја као деветогодишњак, а мајку Љубицу у седамнаестој години). Рано је испољио надареност за шах, писање и музику и тим редом им се у животу и посветио. Прво је желео да се бави музиком, али није имао услове. Таленат за шах му је помогао у тој тешкој ситуацији. Сналазио се и сам израђивао шаховске фигуре. Са 15 година већ је постао омладински првак Београда, а са 16 национални мајстор. Запазио га је и прихватио се да му помогне доктор Нико Миљанић, чувени хирург професор Универзитета и председник Београдског шаховског клуба. Он га је повео са собом у Црну Гору уочи самог почетка Другог светског рата. Касније се Глигорић придружио партизанима.
Иако му је ратни период прекинуо шаховски узлет, успео је да оствари импресивне резултате у својој каријери, а то су:
- велемајстор у 28. години живота
- шампион државе 11 пута
- учесник мечева кандидата за изазивача првака света три пута (1953, 1959, 1968. године)
- 12 олимпијских медаља (једна златна, шест сребрних и пет бронзаних)
- репрезентативац 131 пут
- најбољи спортиста Југославије 1958. године у избору листа „Спорт“ (то му је најдраже признање)
Владало је мишљење да му је мало фалило да постане светски првак, а да га је ратни период у томе доста омео. Играо је, углавном успешно, са многим светским првацима (др Еве, Ботвиник, Смислов…). Легендарни велемајстор последњи тријумф је остварио на меморијалном турниру „Михаил Ботвиник“ 2002. године у Русији. Захваљујући шаху упознао је многе истакнуте личности, међу њима и државнике (Петра ИИ Карађорђевића, Тита, Кастра, Че Гевару…). Глигорић је био новинар у Борби, НИН-у и Радио Београду. За стил је добио похвалу и од нобеловца Андрића. У Радио Београду је радио 18 година и тамо дочекао пензију. Добитник је престижног признања „Златни микрофон“. Ту је остварио своје звездане тренутке када је почетком 70-их година прошлог века, у организацији колеге Предрага Кнежевића, са турнира у Венецији, успоставио радио-мост између Београда, Москве и Њујорка, водећи на руском и енглеском непоновљиви радио дуел Петросјана и Фишера. Глигорић је Фишера сматрао за најбољег шахисту, јер је по његовом мишљењу био шаховски фанатик и геније концентрације. Са Бобијем је имао посебно вишедеценијско пријатељство.
Био је полиглота (говорио је енглески, немачки, француски, шпански, италијански и руски језик). Показао се и као добар публициста написавши 20 књига преведених на стране језике. Његов 80. рођендан обележен је изложбом под називом „Светозар Глигорић-вечити маг шаха“, у Дому синдиката у Београду, а за 85. рођендан 2.2.2008. године у Панчеву је организован турнир са рекордним саставом. Глигорићу је припала част да у Вршцу 2.10.2007. године открије споменик првом српском велемајстору Бори Костићу (Вршац 1887 – Београд 1963.). Последње године живота је посветио свом трећем дару-музици. Свирао је клавир, студирао теорију музике и компоновао на компјутеру. То му је помогло да лакше поднесе одлазак вољене супруге Дане. Глига нас је напустио 14.8.2012. године у родном граду, где и почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Пошта Србије је 2020. године издала серију марака са ликовима наших шаховских великана међу којима је и Глигорић. Од скоро једна београдска улица носи његово име.
Чудесном шампиону његов вршњак и мајстор Драгослав Андрић посветио је симпатичну песмицу:
Глигорић је Тоза
чаробњак из Оза
Подсећа ме Глига
На Виктора Ига-
Сваки цуг је Глигин
Ко стих Виктор Игин!
Радиће компјутер
На угаљ ил‘ бутер-
Само ли му дајте
екстра Глигабајте!
Ову песмицу аутор је одрецитовао на вечери коју је организовала општина Вождовац, јуна 2002. године, у част суграђанина свестраног шаховског великана – омиљеног Глиге.
