Svetozar Gligorić, šahovski velikan, naš najuspešniji velemajstor, rođen je 2. februara, pre tačno jednog veka, u Beogradu.
Gligorić, od milošte Gliga imao je teško detinjstvo, jer je ostao bez roditelja (izgubio je oca Dragoja kao devetogodišnjak, a majku Ljubicu u sedamnaestoj godini). Rano je ispoljio nadarenost za šah, pisanje i muziku i tim redom im se u životu i posvetio. Prvo je želeo da se bavi muzikom, ali nije imao uslove. Talenat za šah mu je pomogao u toj teškoj situaciji. Snalazio se i sam izrađivao šahovske figure. Sa 15 godina već je postao omladinski prvak Beograda, a sa 16 nacionalni majstor. Zapazio ga je i prihvatio se da mu pomogne doktor Niko Miljanić, čuveni hirurg profesor Univerziteta i predsednik Beogradskog šahovskog kluba. On ga je poveo sa sobom u Crnu Goru uoči samog početka Drugog svetskog rata. Kasnije se Gligorić pridružio partizanima.
Iako mu je ratni period prekinuo šahovski uzlet, uspeo je da ostvari impresivne rezultate u svojoj karijeri, a to su:
- velemajstor u 28. godini života
- šampion države 11 puta
- učesnik mečeva kandidata za izazivača prvaka sveta tri puta (1953, 1959, 1968. godine)
- 12 olimpijskih medalja (jedna zlatna, šest srebrnih i pet bronzanih)
- reprezentativac 131 put
- najbolji sportista Jugoslavije 1958. godine u izboru lista „Sport“ (to mu je najdraže priznanje)
Vladalo je mišljenje da mu je malo falilo da postane svetski prvak, a da ga je ratni period u tome dosta omeo. Igrao je, uglavnom uspešno, sa mnogim svetskim prvacima (dr Eve, Botvinik, Smislov…). Legendarni velemajstor poslednji trijumf je ostvario na memorijalnom turniru „Mihail Botvinik“ 2002. godine u Rusiji. Zahvaljujući šahu upoznao je mnoge istaknute ličnosti, među njima i državnike (Petra II Karađorđevića, Tita, Kastra, Če Gevaru…). Gligorić je bio novinar u Borbi, NIN-u i Radio Beogradu. Za stil je dobio pohvalu i od nobelovca Andrića. U Radio Beogradu je radio 18 godina i tamo dočekao penziju. Dobitnik je prestižnog priznanja „Zlatni mikrofon“. Tu je ostvario svoje zvezdane trenutke kada je početkom 70-ih godina prošlog veka, u organizaciji kolege Predraga Kneževića, sa turnira u Veneciji, uspostavio radio-most između Beograda, Moskve i Njujorka, vodeći na ruskom i engleskom neponovljivi radio duel Petrosjana i Fišera. Gligorić je Fišera smatrao za najboljeg šahistu, jer je po njegovom mišljenju bio šahovski fanatik i genije koncentracije. Sa Bobijem je imao posebno višedecenijsko prijateljstvo.
Bio je poliglota (govorio je engleski, nemački, francuski, španski, italijanski i ruski jezik). Pokazao se i kao dobar publicista napisavši 20 knjiga prevedenih na strane jezike. Njegov 80. rođendan obeležen je izložbom pod nazivom „Svetozar Gligorić-večiti mag šaha“, u Domu sindikata u Beogradu, a za 85. rođendan 2.2.2008. godine u Pančevu je organizovan turnir sa rekordnim sastavom. Gligoriću je pripala čast da u Vršcu 2.10.2007. godine otkrije spomenik prvom srpskom velemajstoru Bori Kostiću (Vršac 1887 – Beograd 1963.). Poslednje godine života je posvetio svom trećem daru-muzici. Svirao je klavir, studirao teoriju muzike i komponovao na kompjuteru. To mu je pomoglo da lakše podnese odlazak voljene supruge Dane. Gliga nas je napustio 14.8.2012. godine u rodnom gradu, gde i počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Pošta Srbije je 2020. godine izdala seriju maraka sa likovima naših šahovskih velikana među kojima je i Gligorić. Od skoro jedna beogradska ulica nosi njegovo ime.
Čudesnom šampionu njegov vršnjak i majstor Dragoslav Andrić posvetio je simpatičnu pesmicu:
Gligorić je Toza
čarobnjak iz Oza
Podseća me Gliga
Na Viktora Iga-
Svaki cug je Gligin
Ko stih Viktor Igin!
Radiće kompjuter
Na ugalj il‘ buter-
Samo li mu dajte
ekstra Gligabajte!
Ovu pesmicu autor je odrecitovao na večeri koju je organizovala opština Voždovac, juna 2002. godine, u čast sugrađanina svestranog šahovskog velikana – omiljenog Glige.
