Kosta Glavinić je rođen 1858. godine u uglednoj beogradskoj porodici. Deda i otac su mu bili poznati trgovci u prestonici, dok se on, još kao mlad, prepustio učenju uz stalnu brigu o najmilijima, jer je dosta rano ostao bez oca. Živeo je u porodičnoj kući zvanoj „Tri čuda” koja se nalazila na uglu Knez Mihailove i Kralja Petra. Upravo to ime je nosila zbog jedinstvenog slučaja u Beogradu – trostrukog kondominijuma (vlasništva) nad njom: zemlja ispod nje je pripadala Turčinu, lokal u prizemlju Grku, a stan na spratu Srbinu.
U Beogradu je završio Tehnički fakultet, a zatim specijalizaciju u Berlinu, te se nakon toga vraća u Srbiju, kratko vreme provodi kao činovnik u Ministarstvu građevina, a 1886. ga biraju za profesora nauke o građenju mostova i tunela na Tehničkom fakultetu gde je, narednih dvadeset godina, plenio i opčinjavao svoje studente, zanimljivim, nesvakidašnjim predavanjima. Pored toga, jedno vreme, bio je dekan i rektor Velike škole. Njegovo delo „Grafička statistika sa osnovama grafičkog računa” bilo je dugo jedini udžbenik iz te oblasti.
Obdaren retko visokim moralnim i kulturnim osobinama, Kosta Glavinić je pripadao malobrojnoj grupi vrlo cenjenih, uvaženih, poštovanih i opšte poznatih ljudi. Pored prosvetnih aktivnosti, redovno je bio uključen i u sve društvene promene, prvo kao odbornik beogradske skupštine, a zatim i četiri puta kao gradonačelnik Beograda, potom Ministar narodne privrede, i na kraju komesar Narodne banke.
Bio je osnivač Srpskog poljoprivrednog društva i njegov aktivan član preko pedeset godina, predsednik Glavnog zadružnog saveza, predsednik nadžornog odbora Saveza zdravstvenih zadruga, predsednik društva za čuvanje narodnog zdravlja, predsednik Komiteta za odevanje našeg sela pomoću kućevne odevne radinosti – „Rukotvornik”, osnivač Udruženja inžinjera i arhitekata, osnivač društva „Stevan Dečanski” itd.
Značajan deo svog stručnog rada usmerio je ka problemima prerade voća, a naročito šljiva. Za ove potrebe konstruisao je sušnicu za sušenje šljiva, ali i drugog voća, i za taj izum je osvojio treće mesto na svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Ta sušnica doprla je do najsiromašnijeg zemljoradnika u brdskim i planinskim selima Srbije. Više od 10.000 domaćinstava je primenjivalo njegov sistem sušenja šljive i na taj način poluproizvod prodavala po većoj ceni, te kućni prihod uvećavali. Pored toga konstruisao je i specijalnu higijensku peć za zagrevanje seoskih domova.
U srpsko-turskom ratu, 1876, ali i u svim kasnijim borbama bio je dobrovoljac – bolničar, dok je u balkanskim ratovima vršio dužnost glavnog inspektora svih rezervnih bolnica u Beogradu. Igrao je veoma vidnu i korisnu ulogu u mnogim kulturnim, nacionalnim, zadrugarskim, komunalnim i državnim poslovima.
Kao odbornik i gradonačelnik aktivno je radio na pitanju nivelacije Beograda, uvođenja vodovoda i kanalizacije, utvrđivanju građevinskih linija, pošumljavanju i održavanju parkova, inicirao je prvo obeležavanje ulica imenima („krštavanje ulica”), borio se za „opravljanje i održavanje drumova”, bio je aktivan u komisiji za „ograničenje varoši”, insistirao da se prostor „iza druma oko železničke stanice u širini od 500 metara što pre pošumi kako bi se dobio oko Beograda jedan pojas šume širine ½ kilometara”, uvodio savremeno osvetljenje u prestonicu, radio na zidanju škola, zadruga i bolnica…sve u svemu, 25 godina je aktivno učestvovao u svim važnim pitanjima grada. Interesantno je da nisam našao zapisnik sednice Opštine beogradske, a da se u njemu ne vidi značajno izlaganje junaka ove priče, i to sa jakim argumentima i inovativnim rešenjima koje je predlagao, a kako se vidi u zaključcima, odbornici su u većini slučajeva to i prihvatali.
U svojim kratkim autobiografskim zabeleškama redom je izneo probleme koji su ga naročito zanimali i na kojima je vredno radio: škole, osvetljenje, kanalizacija, kaldrmisanje ulica, izrada regulacionog i nivelacionog plana, prvo krštavanje beogradskih ulica, proširenje, nivelisanje i uređivanje Velikog Kalemegdana… Međutim, ono što posebno ističe je pošumljavanje Beograda. Ljubav i interes za ovo pitanje on je sačuvao do svoje smrti. Njegovom zaslugom danas gledamo četinare i drveće na Malom i Velikom Kalemegdanu, Vračaru, Topčideru, do skoro i oko Savamale…
Prvi svetski rat ga je zatekao na položaju komesara Narodne banke, a kada je vojska uspešno izvukla naše blago van granica Srbije, Kosta Glavinić je ostao u Nišu, a zatim u Vrnjcima gde ga je austrougarska vojska, 16. januara 1916, uhapsila i sprovela u Beograd. Interniran u vlastitoj, teško oštećenoj kući, dane je provodio obrađujući svoju malu baštu.
Jedne mrkle noći, 25. oktobra 1918, neko je jako zakucao na vrata njegove kuće. Supruga Darinka je bojažljivo otvorila, a na ulazu je stajao oficir u srpskoj uniformi okružen nekolicinom vojnika. Bio je to komandant sedmog puka Moravske divizije, pukovnik Dragomir Milojević.
– Da vas poslužim, nemam ništa. Da upalim svetlo, ne mogu – rekla je stara domaćica dosta uplašeno, ali ujedno radosno i zbunjeno.
– Ne bojte se gospođo. Mi smo prethodnica srpske armije. Probudite muža, želimo da on sutra dočeka regenta Aleksandra Karađorđevića u slobodnom Beogradu.
Tako je i bilo. Već sutradan u 15:30, u porušenu i opljačkanu prestonicu, ušao je regent Aleksandar na čelu srpske armije, a na Slaviji ispred više desetina hiljada razdraganih Beograđana, dočekao ga je, po starom srpskom običaju, uz hleb i so, junak moje priče – Kosta D. Glavinić. Nakon bratskog zagrljaja, posluženja i prigodnih govora, prekidanim ovacijama naroda, regent Aleksandar se okrenuo da uzjaše konja kako bi nastavio dalje ka centru grada. Kosta Glavinić mu prilazi i očinski moli da učini još jednu žrtvu svojim Beograđanima – da put od Slavije do Saborne crkve pređe pešice kako bi ga presrećni sugrađani mogli videti iz neposredne blizine i iskreno pozdraviti. Veliki vojskovođa, iako umoran od proboja Solonskog fronta i dugog puta, odaziva se molbi, te pešice nastavlja svečani ulazak u Beograd koji je trajao puna dva sata.
Drhtavom rukom, skoro pred smrt, Kosta Glavinić je pisao Vladi Iliću, gradonačeniku Beograda:
„Zahvalan bogu što sam doživeo i to, da je Beograd dobio svoj dobro uređeni Gradski Muzej i svoju Javnu biblioteku, želim da još za svoga života poklonim Beogradskoj Opštini izvesne predmete i knjige iz godine 1825. do 1868, dakle od pre 114 odnosno 70 godina, što mi je posle divljačkih pljačkanja Beograda 1914/15 ostalo od dosta bogate zaostavštine mojih pokojnih deda Đure Savića Glavinića i oca Dimitrija Đ. Glavinića, biv. beogradskih trgovaca.”
Među njegovim poklonima se nalaze: dva tanjira od kalaja iz 1825. godine sa inicijalima Đure Savića Glavinića, dva tanjira od engleskog porculana, jedna staklena čaša, 19 knjiga bibliografske vrednosti, deset svojeručnih crteža itd. (Njegov crtež iz 1874. prikazuje pogled sa Topčiderskog brda na barutanu, Doktorovu kulu i Vajfertovu pivaru, dok na crtežu iz 1873. prikazuje Sabornu crkvu sa okolinom gledano sa Kalemegdana).
Beskrajnu podršku i ljubav je imao od strane svoje supruge Darinke koja ga je pratila u svakom koraku do kraja života i sa kojom je čak proslavio „zlatnu svadbu”. Svojim neprekidnim i neumornim radom ne samo da je zadužio zemljoradnike širom Srbije i građane Beograda već je umnogome doprineo ekonomskom i kulturnom podizanju Srbije. Osam monarha je na prestolu gledao, a na grudima su mu sijala mnogobrojna odlikovanja: Spomenice za rat 1875-1878, Orden Svetog Save prvog reda, Takovski krst, Orden Karađorđeve zvezde, Orden Belog orla, kao i Krst milosrđa.
Tiho i spokojno, pošto se oprostio sa svima onima koje je najviše voleo, sa svojom porodicom, umro je 25. septembra 1939. godine. Na njegovoj sahrani ođekivale su zajedničke reči jedanaestoro znamenitih govornika:
„…zaslužio je da u našim uspomenama večito živi i da drugima posluži kao svetao primer kako treba raditi za dobro i napredak naroda i otadžbine.”
