Kada je 1788. godine, car Jozef II Habzburški, inače najstariji sin Marije Terezije, obilazio ratna područja zahvaćena borbama protiv Turaka, te se zatekao u Banatu, naši alasi su izrazili želju da ga ugoste i počaste ručkom sa jednim dunavskim šaranom koji se još uvek praćakao u njihovim rukama.
Čim je car Joza, kako su ga zvali naši ljudi, video lepotu i snagu tog kapitalca, on skoči i naredi svojim ljudima da bogato nagrade ribare kojima je zapovedio da šarana odmah vrate u reku. Ali to nije bilo jedino carevo naređenje. Hitno je pozvao svog dvorskog juvelira i tražio da se napravi specijalana zlatna alka na kojoj će biti ugraviran datum kada je šaran uhvaćen i pušten, te da mu se ista postavi oko repa, što je zlatar i učinio.
Međutim, ni tu nije bio kraj. Car je ubrzo u Temišvaru osnovao specijalni fond u čast tog šarana. Po statutu tog jedinstvenog fonda, svako ko u budućnosti ulovi „carevog šarana”, dužan je bio to prijaviti najbližoj vlasti i odmah ribu vratiti u reku, ali ne bez posebne nagrade – alas bi dobio novca u duplo većem iznosu nego što bi tada bila njena vrednost na pijaci. Imajući u vidu da šaran živi skoro najduže od svih riba, u arhivskoj građi stoji da je ovaj primerak do 1840. godine tri puta bio hvatan, i naravno puštan.
Eto, kako je Sreten Laza Popović ispričao Mihailu Petroviću Miki Alasu, a cenjeni naučnik meni, tako sam i ja preneo vama ovu nestvarnu, a stvarnu priču o car Jozinom šaranu.
