Када је 1788. године, цар Јозеф ИИ Хабзбуршки, иначе најстарији син Марије Терезије, обилазио ратна подручја захваћена борбама против Турака, те се затекао у Банату, наши аласи су изразили жељу да га угосте и почасте ручком са једним дунавским шараном који се још увек праћакао у њиховим рукама.
Чим је цар Јоза, како су га звали наши људи, видео лепоту и снагу тог капиталца, он скочи и нареди својим људима да богато награде рибаре којима је заповедио да шарана одмах врате у реку. Али то није било једино царево наређење. Хитно је позвао свог дворског јувелира и тражио да се направи специјалана златна алка на којој ће бити угравиран датум када је шаран ухваћен и пуштен, те да му се иста постави око репа, што је златар и учинио.
Међутим, ни ту није био крај. Цар је убрзо у Темишвару основао специјални фонд у част тог шарана. По статуту тог јединственог фонда, свако ко у будућности улови „царевог шарана”, дужан је био то пријавити најближој власти и одмах рибу вратити у реку, али не без посебне награде – алас би добио новца у дупло већем износу него што би тада била њена вредност на пијаци. Имајући у виду да шаран живи скоро најдуже од свих риба, у архивској грађи стоји да је овај примерак до 1840. године три пута био хватан, и наравно пуштан.
Ето, како је Сретен Лаза Поповић испричао Михаилу Петровићу Мики Аласу, а цењени научник мени, тако сам и ја пренео вама ову нестварну, а стварну причу о цар Јозином шарану.
