Krajem 1933. godine u Državnoj bolnici u Beogradu, nakon duže bolesti, umro je Vlada Jovanović, stari Beograđanin, državni činovnik u penziji. Poslednjih dana života se baš namučio i kao da je nešto pokušavao da kaže svojim ćerkama koje su danonoćno bdile pored njegove postelje.
Porodica je obezbedila celokupnu pogrebnu opremu i zakazala sahranu na koju su došli mnogi prijatelji i rođaci, a sveštenik lokalne crkve, gospodin Jokanović je tačno u zakazano vreme počeo opelo. Kada je ta ceremonija u kapeli bila završena formirala se povorka koja se spremala da krene ka grobnom mestu. Na čelu je mladić nosio krstaču, zatim ljudi sa vencima, mrtvačka kola sa sandukom, te uplakana rodbina i ostali prijatelji.
I taman kada su trebali da krenu pojavi se gospodin Hadžić, lokalni imam (muslimanski sveštenik), u pratnji nekoliko svojih saradnika, te zaustavi povorku. Nastala je opšta pometnja. Imam je ljubazno prišao svešteniku i porodici te rekao da je pokojnik njegov pravovernik a ne pravoslavne crkve i da kuran zahteva da se sahrana izvrši po muslimanskom običaju. Porodica i sveštenik Jokanović su bili zbunjeni, govorili su da je Vlada u bolnici bio prijavljen kao pravoslavac i da je po sredi sigurno neka greška. Međutim, imam Hadžić je pokazao papire po kojima se tačno videlo da je pokojnik tri puta bio u braku a kada je hteo četvrti put da se oženi, pravoslavna crkva mu to nije dozvolila te se on odlučio da pređe u islam, što je i učinio, i tako rešio ljubavnu idilu.