Крајем 1933. године у Државној болници у Београду, након дуже болести, умро је Влада Јовановић, стари Београђанин, државни чиновник у пензији. Последњих дана живота се баш намучио и као да је нешто покушавао да каже својим ћеркама које су даноноћно бдиле поред његове постеље.
Породица је обезбедила целокупну погребну опрему и заказала сахрану на коју су дошли многи пријатељи и рођаци, а свештеник локалне цркве, господин Јокановић је тачно у заказано време почео опело. Када је та церемонија у капели била завршена формирала се поворка која се спремала да крене ка гробном месту. На челу је младић носио крстачу, затим људи са венцима, мртвачка кола са сандуком, те уплакана родбина и остали пријатељи.
И таман када су требали да крену појави се господин Хаџић, локални имам (муслимански свештеник), у пратњи неколико својих сарадника, те заустави поворку. Настала је општа пометња. Имам је љубазно пришао свештенику и породици те рекао да је покојник његов правоверник а не православне цркве и да куран захтева да се сахрана изврши по муслиманском обичају. Породица и свештеник Јокановић су били збуњени, говорили су да је Влада у болници био пријављен као православац и да је по среди сигурно нека грешка. Међутим, имам Хаџић је показао папире по којима се тачно видело да је покојник три пута био у браку а када је хтео четврти пут да се ожени, православна црква му то није дозволила те се он одлучио да пређе у ислам, што је и учинио, и тако решио љубавну идилу.
