Нови Сад није доживео такву прославу као што је, 20. октобра 1874, била фешта поводом 25 година рада Змај Јована Јовановића!
Уочи саме светковине, субота вече, организована је велика бакљада. Скоро хиљаду људи са упаљеним бакљама закрчило је новосадске улице окупљајући се испред куће драгог им слављеника.
Када је силни свет почео да узвикује „Живео Змај!” и бакљама да маше, изненађени слављеник се појави на прозору. Утом наста тајац. Реч узе Јова Бошковић, председник одбора, и одржа леп говор који заврши речима:
– Ове силне буктиње представљају пламенове, које си ти запалио у срцима нашим; они нам светле, греју нас и одушевљавају у борби за опстанак и напредовање.
Затим Змај одговори:
– Господо и браћо! Ви сте врло добро радили што сте за ову појаву изабрали ноћ. Да је то на дану, ја бих мислио да је јава и ја не бих имао довољно снаге да такву јаву поднесем. Ја мислим да је ово сан. Песници су навикнути на снове. Али господо и браћо, ја овако што никада ни сањати нисам смео. Да је мој дојакошњи слабачки рад и у полак толики, колико ми је увек жеља и воља била, да човечанству, домовини, и народу свом од користи будем, ја се не бих стидио отворено и будним оком буктиње ваше погледати, а овако немам дрскости ни у сну веровати да је ово награда моме скромноме раду. Данас су чудна времена, данас се у врлине броји кад човек идући по клизавим стазама живота посрне, кад путујући кроз каљаве замке самосталност своју спасе и име своје сачува. Ја сам се увек трудио да ми ове драгоцености невредиме остану. Ако ме даклем и с оте стране одликујете, тако би одликовање лакше поднети могао, а могао бих га поделити са многим поборницима, којима је име, напредак и достојанство народна светиња, као и мени што је. Али кад ви велите, да је мој незнатни песнички рад буктиње ваше запалио то вас уверавам да ће буктиње ваше у мени распалити тежњу, да се достојним учиним тога, чиме ме ви тако обилато одликујете. Вероваћете ми да данас много речи немам како бих вам за одликовање захвалио. Хвала вам браћо што ми нову снагу дајете, хвала вам браћо, што ме тако лепим сном обрадовасте!
У недељу, на дан свечаности, 20. октобар 1874, организоване поводом прославе 25 година рада Јована Јовановића Змаја, Нови Сад је био препун људи који су дошли из разних крајева Србије, али и из региона. У 10 часова је почела свечана седница у Матици српској, а чим је ушао у салу Змај је рекао:
„Ја сам молио и молио пријатеље своје да одустану од пријатељске намере, да одустану од свечаности ове, која данашњи дан Нови Сад испуњава. Молио сам и за то, јер се то не слаже ни са мојом нарави, ни са мојим душевним расположењем, ни са мојим начелом, ни са дојакошњим обичајем у нас. Чудно сам се осећао што ће баш код мене да се пређе из једне противности у другу. Али што нисам могао отклонити томе се морам поклонити.
Ја ћу само да олакшицу тражим како ћу лакше и са мирнијом савешћу одликовање ово примити. Допустите ми даклем, да мислим, да је материјалистична струја, која данашњим даном све више маха отима и песништву и свима лепим вештинама поразом прети, највећега повода дала да се ова свечаност данас обави. Ако узмем ствар тако, онда ми скромност моја већ допушта, да и ја са радошћу у данашњој светковини учествујем. Ја се из свег срца радујем, што овако друштво, као што је Матица српска оваквим начином песнике и уметнике одобрава. У име моје и у име осталих песника и уметника, лепа јој фала на томе.”
Када су се утишали усклици „Живео!”, испред слављеника се појавише три девојке у белим хаљинама, те му прва уручи сребрни ловоров венац са тробојним тракама, на којима су златним словима били исписани песникови стихови као и његово име. Венац је ношен на јастуку од кадифе који је имао златним нитом извезене гусле на средини.
„Славни песниче наш! Књижевно друштво оценило је твој рад и твоје заслуге, а ми скромне девојке предајемо ти овај венац у знак захвалности за она лепа и родољубива осећања, која си у нама изазвао својом дивном поезијом.”
Змај одговара:
„Ја сам примио из нежних женских руку венац а у овај мах, где ми разиграно срце много говорити неда, нећу врлим Српкињама ништа више рећи, него да ће од сада увек њихове жеље и њихова туга бити и моја жеља и моја туга; њихова радост – моја радост; њихова нада – моја нада.”
Онда су се ређали гости са разним поклонима и лепим речима на које је Змај још лепше одговарао пленећи својим духом и талентом. Пуцало се из прангија, наздрављало током целог дана, а после подне на пијаци, испред кафане Царица Јелисавета, певало се и играло. Увече је одржана сјајна игранка са беседама, певала су многа певачка друштва која су само за ту прилику дошла, а Гавра Јанковић, хорски певач у берлинској опери, отпевао је песму Мите Поповића „Ој поточе”. У позоришту је исто било живо и дупке пуно, стотину здравица је одржано, и мноштво Змајевих песама рецитовано.
А током ноћи на улицама, коло, орао, параћинка, па онда кадрил и трамблан, мазурка, валцер (где су даме бирале), па чак и чардаш, све се то одушевљено играло чак до понедељка пред зору, а све у славу и част Јована Јовановића Змаја!
