Пре тачно пола века у Београду је умрла чувена сликарка Бета Вукановић (16.4.1872 – 31.10.1972), рођена у Немачкој, у Баварском граду Бамбергу као Бабет Бахмајер. У Београд је дошла 1898. године са супругом Ристом Вукановићем (1883-1918) са којим се заволела за време студија на сликарској академији у Минхену. Бабет је узела уметничко име Бета, а свог Ристу је симпатично звала „мој дуги Херцеговац“. Убрзо по доласку у престоницу имали су срећу да одрже прву изложбу у холу Народне скупштине што је био прворазредни културни догађај коме је присуствовао и краљ Милан Обреновић.
Као одличан познавалац сликарства одушевљени краљ Милан им је омогућио изложбу радова на двору 1900. године, када је откупио чувену Ристину слику „ДАХИЈЕ“. Од тог новца Вукановићи су купили плац на Дорћолу, у Капетан Мишиној 13, где су 1902. године саградили кућу по пројекту познатог архитректе Милана Капетановића. Бета је фасаду украсила трима музама (сликарства, музике, поезије) и плавим перуникама по којима је кућа била позната. То је био диван уметнички дом, где су отворили и сликарску школу на основу добијене дозволе и то након што је 1900. године умро Кирил Кутлик који је држао претходну. Нажалост, та дивна кућа је тешко оштећена у Првом светском рату, па се Бета у њу више није враћала. Она је преживела у Србији четири рата – два балканска и два светска. У Балканским ратовима и Првом светском рату је радила као добровољна болничарка. Њен супруг се у Првом светском рату повукао са војском, тешко разболео и умро у Француској 1918. године, где је и сахрањен на српском војничком гробљу Тије.
Иако Немица, Бета је показала своју приврженост српском народу како у Првом, тако и у Другом светском рату. Њен сликарски опус је импресиван почевши од прве и најдраже композиције „КРСНА СЛАВА“ коју је насликала 1900. године и са њоме освојила прегршт награда (нажалост оригинал је изгубљен у Другом светском рату). Школовала се у Минхену и Паризу као импресиониста и до краја остала верна том правцу. Србија јој је била стална инспирација. Била је један је од оснивача Друштва српске уметност „Лада“, а такође је прва излагала графику у Србији и утемељила српску уметничку карикатуру. Дар за карикатуру испољила је још у основној школи. До краја свог дугог живота је стварала у атељеу Коларчеве Задужбине, док је Музеју града Београда оставила легат од чак 247 радова. Вољеном Београду остала је верна до краја живота и у њему почива.
