Коста Главинић је рођен 1858. године у угледној београдској породици. Деда и отац су му били познати трговци у престоници, док се он, још као млад, препустио учењу уз сталну бригу о најмилијима, јер је доста рано остао без оца. Живео је у породичној кући званој „Три чуда” која се налазила на углу Кнез Михаилове и Краља Петра. Управо то име је носила због јединственог случаја у Београду – троструког кондоминијума (власништва) над њом: земља испод ње је припадала Турчину, локал у приземљу Грку, а стан на спрату Србину.
У Београду је завршио Технички факултет, а затим специјализацију у Берлину, те се након тога враћа у Србију, кратко време проводи као чиновник у Министарству грађевина, а 1886. га бирају за професора науке о грађењу мостова и тунела на Техничком факултету где је, наредних двадесет година, пленио и опчињавао своје студенте, занимљивим, несвакидашњим предавањима. Поред тога, једно време, био је декан и ректор Велике школе. Његово дело „Графичка статистика са основама графичког рачуна” било је дуго једини уџбеник из те области.
Обдарен ретко високим моралним и културним особинама, Коста Главинић је припадао малобројној групи врло цењених, уважених, поштованих и опште познатих људи. Поред просветних активности, редовно је био укључен и у све друштвене промене, прво као одборник београдске скупштине, а затим и четири пута као градоначелник Београда, потом Министар народне привреде, и на крају комесар Народне банке.
Био је оснивач Српског пољопривредног друштва и његов активан члан преко педесет година, председник Главног задружног савеза, председник наџорног одбора Савеза здравствених задруга, председник друштва за чување народног здравља, председник Комитета за одевање нашег села помоћу кућевне одевне радиности – „Рукотворник”, оснивач Удружења инжињера и архитеката, оснивач друштва „Стеван Дечански” итд.
Значајан део свог стручног рада усмерио је ка проблемима прераде воћа, а нарочито шљива. За ове потребе конструисао је сушницу за сушење шљива, али и другог воћа, и за тај изум је освојио треће место на светској изложби у Паризу 1900. године. Та сушница допрла је до најсиромашнијег земљорадника у брдским и планинским селима Србије. Више од 10.000 домаћинстава је примењивало његов систем сушења шљиве и на тај начин полупроизвод продавала по већој цени, те кућни приход увећавали. Поред тога конструисао је и специјалну хигијенску пећ за загревање сеоских домова.
У српско-турском рату, 1876, али и у свим каснијим борбама био је добровољац – болничар, док је у балканским ратовима вршио дужност главног инспектора свих резервних болница у Београду. Играо је веома видну и корисну улогу у многим културним, националним, задругарским, комуналним и државним пословима.
Као одборник и градоначелник активно је радио на питању нивелације Београда, увођења водовода и канализације, утврђивању грађевинских линија, пошумљавању и одржавању паркова, иницирао је прво обележавање улица именима („крштавање улица”), борио се за „оправљање и одржавање друмова”, био је активан у комисији за „ограничење вароши”, инсистирао да се простор „иза друма око железничке станице у ширини од 500 метара што пре пошуми како би се добио око Београда један појас шуме ширине ½ километара”, уводио савремено осветљење у престоницу, радио на зидању школа, задруга и болница…све у свему, 25 година је активно учествовао у свим важним питањима града. Интересантно је да нисам нашао записник седнице Општине београдске, а да се у њему не види значајно излагање јунака ове приче, и то са јаким аргументима и иновативним решењима које је предлагао, а како се види у закључцима, одборници су у већини случајева то и прихватали.
У својим кратким аутобиографским забелешкама редом је изнео проблеме који су га нарочито занимали и на којима је вредно радио: школе, осветљење, канализација, калдрмисање улица, израда регулационог и нивелационог плана, прво крштавање београдских улица, проширење, нивелисање и уређивање Великог Калемегдана… Међутим, оно што посебно истиче је пошумљавање Београда. Љубав и интерес за ово питање он је сачувао до своје смрти. Његовом заслугом данас гледамо четинаре и дрвеће на Малом и Великом Калемегдану, Врачару, Топчидеру, до скоро и око Савамале…
Први светски рат га је затекао на положају комесара Народне банке, а када је војска успешно извукла наше благо ван граница Србије, Коста Главинић је остао у Нишу, а затим у Врњцима где га је аустроугарска војска, 16. јануара 1916, ухапсила и спровела у Београд. Интерниран у властитој, тешко оштећеној кући, дане је проводио обрађујући своју малу башту.
Једне мркле ноћи, 25. октобра 1918, неко је јако закуцао на врата његове куће. Супруга Даринка је бојажљиво отворила, а на улазу је стајао официр у српској униформи окружен неколицином војника. Био је то командант седмог пука Моравске дивизије, пуковник Драгомир Милојевић.
– Да вас послужим, немам ништа. Да упалим светло, не могу – рекла је стара домаћица доста уплашено, али уједно радосно и збуњено.
– Не бојте се госпођо. Ми смо претходница српске армије. Пробудите мужа, желимо да он сутра дочека регента Александра Карађорђевића у слободном Београду.
Тако је и било. Већ сутрадан у 15:30, у порушену и опљачкану престоницу, ушао је регент Александар на челу српске армије, а на Славији испред више десетина хиљада раздраганих Београђана, дочекао га је, по старом српском обичају, уз хлеб и со, јунак моје приче – Коста Д. Главинић. Након братског загрљаја, послужења и пригодних говора, прекиданим овацијама народа, регент Александар се окренуо да узјаше коња како би наставио даље ка центру града. Коста Главинић му прилази и очински моли да учини још једну жртву својим Београђанима – да пут од Славије до Саборне цркве пређе пешице како би га пресрећни суграђани могли видети из непосредне близине и искрено поздравити. Велики војсковођа, иако уморан од пробоја Солонског фронта и дугог пута, одазива се молби, те пешице наставља свечани улазак у Београд који је трајао пуна два сата.
Дрхтавом руком, скоро пред смрт, Коста Главинић је писао Влади Илићу, градоначенику Београда:
„Захвалан богу што сам доживео и то, да је Београд добио свој добро уређени Градски Музеј и своју Јавну библиотеку, желим да још за свога живота поклоним Београдској Општини извесне предмете и књиге из године 1825. до 1868, дакле од пре 114 односно 70 година, што ми је после дивљачких пљачкања Београда 1914/15 остало од доста богате заоставштине мојих покојних деда Ђуре Савића Главинића и оца Димитрија Ђ. Главинића, бив. београдских трговаца.”
Међу његовим поклонима се налазе: два тањира од калаја из 1825. године са иницијалима Ђуре Савића Главинића, два тањира од енглеског порцулана, једна стаклена чаша, 19 књига библиографске вредности, десет својеручних цртежа итд. (Његов цртеж из 1874. приказује поглед са Топчидерског брда на барутану, Докторову кулу и Вајфертову пивару, док на цртежу из 1873. приказује Саборну цркву са околином гледано са Калемегдана).
Бескрајну подршку и љубав је имао од стране своје супруге Даринке која га је пратила у сваком кораку до краја живота и са којом је чак прославио „златну свадбу”. Својим непрекидним и неуморним радом не само да је задужио земљораднике широм Србије и грађане Београда већ је умногоме допринео економском и културном подизању Србије. Осам монарха је на престолу гледао, а на грудима су му сијала многобројна одликовања: Споменице за рат 1875-1878, Орден Светог Саве првог реда, Таковски крст, Орден Карађорђеве звезде, Орден Белог орла, као и Крст милосрђа.
Тихо и спокојно, пошто се опростио са свима онима које је највише волео, са својом породицом, умро је 25. септембра 1939. године. На његовој сахрани ођекивале су заједничке речи једанаесторо знаменитих говорника:
„…заслужио је да у нашим успоменама вечито живи и да другима послужи као светао пример како треба радити за добро и напредак народа и отаџбине.”
