Dok je iz jedne razrušene cvećare, u Ulici Rige od Fere na Dorćolu, sakupljao razbacane bele karanfile, u jeku bombardovanja Beograda sa rečnih monitora od strane austrougarske vojske, septembra 1915. godine, njegovi verni vojnici su ga samo nemo i u blagom čudu posmatrali! Zatim je, tadašnji potporučnik, Đorđe Sebastijan Roš (1896-1977), jedan od mojih omiljenih junaka, iz sklepanog buketa izvadio cvet po cvet, te svakom vojniku redom, zadenuo u kapu.
— Kad ginemo, da ginemo zakićeni! Za mnom junaci!
Njegovo iskustvo iz Drugog balkanskog rata, zatim herojsko vojevanje na Ceru 1914, gde je prvi put bio ranjen u ruku, kao i hrabrost, odlučnost i liderstvo koje je nasledio od oca Sebastijana, čuvenog inženjera, preduzetnika i dobrotvora koji se krajem 19. veka nastanio sa porodicom u Beogradu, dovelo ga je na prvu liniju odbrane Beograda, tik iza legendarnog majora Gavrilovića čije je čuvene reči pred juriš i zapisao:
„Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast otadžbine i Beograda. Vi nemate šta da se brinete za svoje živote koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“
U toj krvavoj borbi, kada je više hiljada naših vojnika i građana izgubilo život, Đorđe Roš je teško ranjen u vrat, i samo zahvaljujući nesvakidašnjoj hrabrosti Jelene Milutinović, glumice Narodnog pozorišta, koja ga je uz pomoć nekoliko komšija, odnela u američku bolnicu, ostaje živ, ali sada kao zarobljenik. Prebačen je u logor Eger u Češkoj odakle dva puta pokušava bekstvo, a zatim glumi „šenutost“, te lekarska komisija potpisuje za njega razmenu, a Crveni krst ga, 1917, sprovodi u Švajcarsku odakle ubrzo stiže na Solunski front i postaje izviđač, a kasnije i pilot!
Između dva svetska rata bio je vrlo uspešan i cenjen privrednik u Beogradu. Podržao je osnivanje Kraljevskog kluba „Naša krila“, zdušno pomagao domaću avio kompaniju „Aeroput“, a uoči Drugog svetskog rata obnovio je manastir Gračanicu i sagradio konake, a tokom rata i manastir Žiču.
Nova vlast mu sve oduzima, te se sa porodicom seli u Švajcarsku, zatim u Argentinu i najzad 1960. u Nemačku gde saznaje da je manastir Hilandar u vrlo teškom stanju. Istog trenutka sa princom Tomislavom Karađorđevićem osniva Komitet za obnovu Hiladara nakon čega kreće u akciju sakupljanja pomoći. Kako bi bio što bliže našoj svetinji, od 1966. sa suprugom živi u šatoru u Uranopolisu, malom ribarskom mestu pored Svete Gore. Sakupljeni novac je ulagao u obnovu Hilandara i izgradnju biblioteke.
Jednoga dana tokom proleća 1977, ploveći na malom čamcu prema pristaništu za Hilandar, što je često činio, osetio je bol u grudima i u trenutku pristajanja na obalu Svete Gore, pao je licem ka manastiru. Umro je kao što je i želeo. Na inicijativu starešine Hilandara Mitrofana, guverner Svete Gore prof. Cimis, izdao je jedinstvenu dozvolu da se Đorđe Roš sahrani u manastirskoj porti, te je on tako postao jedini čovek koji za života nije nosio monašku rizu, a koji počiva na svetom tlu Hilandara.
Ispred Hilandarskog lekarskog društva, prof. dr Radisav Raša Šćepanović, nedavno je posetio večni dom junaka ove priče, a mene obradovao lepim fotografijama koje vam uz ovu objavu i prilažem.
Potpuniju priču o Đorđu Rošu sa još mnogo interesantnih detalja, moći ćete da čitate u nekoj od mojih narednih knjiga iz edicije – Nestvarno, a stvarno!
Kad bi ružni i nakazni ljudi koji danas vladaju Srbijom hteli da pročitaju istoriju Sebastijana Roša i iz nje izvuku poruku, svi bi izvršili kolektivno samoubistvo. Ali, to se neće desiti. Neko drugi će to za njih da uradi.