Бели зумбул

Док је из једне разрушене цвећаре, у Улици Риге од Фере на Дорћолу, сакупљао разбацане беле каранфиле, у јеку бомбардовања Београда са речних монитора од стране аустроугарске војске, септембра 1915. године, његови верни војници су га само немо и у благом чуду посматрали! Затим је, тадашњи потпоручник, Ђорђе Себастијан Рош (1896-1977), један од мојих омиљених јунака, из склепаног букета извадио цвет по цвет, те сваком војнику редом, заденуо у капу.

— Кад гинемо, да гинемо закићени! За мном јунаци!

Његово искуство из Другог балканског рата, затим херојско војевање на Церу 1914, где је први пут био рањен у руку, као и храброст, одлучност и лидерство које је наследио од оца Себастијана, чувеног инжењера, предузетника и добротвора који се крајем 19. века настанио са породицом у Београду, довело га је на прву линију одбране Београда, тик иза легендарног мајора Гавриловића чије је чувене речи пред јуриш и записао:

„Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част отаџбине и Београда. Ви немате шта да се бринете за своје животе који више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“

У тој крвавој борби, када је више хиљада наших војника и грађана изгубило живот, Ђорђе Рош је тешко рањен у врат, и само захваљујући несвакидашњој храбрости Јелене Милутиновић, глумице Народног позоришта, која га је уз помоћ неколико комшија, однела у америчку болницу, остаје жив, али сада као заробљеник. Пребачен је у логор Егер у Чешкој одакле два пута покушава бекство, а затим глуми „шенутост“, те лекарска комисија потписује за њега размену, а Црвени крст га, 1917, спроводи у Швајцарску одакле убрзо стиже на Солунски фронт и постаје извиђач, а касније и пилот!

Између два светска рата био је врло успешан и цењен привредник у Београду. Подржао је оснивање Краљевског клуба „Наша крила“, здушно помагао домаћу авио компанију „Аеропут“, а уочи Другог светског рата обновио је манастир Грачаницу и саградио конаке, а током рата и манастир Жичу.

Нова власт му све одузима, те се са породицом сели у Швајцарску, затим у Аргентину и најзад 1960. у Немачку где сазнаје да је манастир Хиландар у врло тешком стању. Истог тренутка са принцом Томиславом Карађорђевићем оснива Комитет за обнову Хиладара након чега креће у акцију сакупљања помоћи. Како би био што ближе нашој светињи, од 1966. са супругом живи у шатору у Уранополису, малом рибарском месту поред Свете Горе. Сакупљени новац је улагао у обнову Хиландара и изградњу библиотеке.

Једнога дана током пролећа 1977, пловећи на малом чамцу према пристаништу за Хиландар, што је често чинио, осетио је бол у грудима и у тренутку пристајања на обалу Свете Горе, пао је лицем ка манастиру. Умро је као што је и желео.  На иницијативу старешине Хиландара Митрофана, гувернер Свете Горе проф. Цимис, издао је јединствену дозволу да се Ђорђе Рош сахрани у манастирској порти, те је он тако постао једини човек који за живота није носио монашку ризу, а који почива на светом тлу Хиландара.

Испред Хиландарског лекарског друштва, проф. др Радисав Раша Шћепановић, недавно је посетио вечни дом јунака ове приче, а мене обрадовао лепим фотографијама које вам уз ову објаву и прилажем.

Потпунију причу о Ђорђу Рошу са још много интересантних детаља, моћи ћете да читате у некој од мојих наредних књига из едиције – Нестварно, а стварно!