Бранко Лаловић – човек који је спустио Сунце на земљу

Ко је био човек, генијални ум, за кога се у стручним круговима и данас каже да је први имао спреман договор са Сунцем?

Проф. др Бранислав Бранко Лаловић (1928-1988), нуклеарни физичар и солариста, након што је 1951. године завршио Електротехнички факултет у Београду са високим оценама, запослио се у Институту „Борис Кидрич“ у Винчи у новооснованој лабораторији за нуклеарну физику. Као изузетно надарен и интелигентан инжењер добија стипендију за магистарске и докторске студије које са великим успехом и запаженим резултатима завршава у Глазгову, а постдокторску специјализацију у Торонту након чега се враћа на Институт у Винчи са најсавременијим сазнањима, али и опремом, те постаје начелник лабораторије за нуклеарна истраживања.

Интелигентан, иницијативан и амбициозан Бранко се није могао задовољити само лабораторијским истраживачким радом у области нуклеарне спектрометрије, иако је за то време објавио преко 40 научних радова који су цитирани у више од 80 међународних публикација, он је желео много више – да науку приближи привреди и да своје богато научно искуство искористи за решавање привредних проблема. Као велики промотер науке путем телевизије, радио-станица, домаћим саветовањима и скуповима, а посебно као признати и цењени професор и то на чак три Универзитета – приштинском, нишком и београдском – ангажује се активно и на решавању важних проблема у индустрији објавивши и известан број патената од којих се неки и дан данас примењују.

У то време, почетком седамдесетих година прошлог века, схвативши пробелматику са нуклеарним отпадом и опасношћу које та наука са собом носи, започиње његов велики интерес за алтернативне изворе енергије. После успешних лабораторијских експеримената са разним типовима сунчевих пријемника, он убрзо постаје један од најпознатијих експерата за ову област не само у нашој земљи већ и широм света. Прототипови сунчевих пријемника за производњу топле воде убрзо се појављују у индустријској производњи разних домаћих предузећа као што су „Ђуро Салај“, „Југотерм“ и др.

Поред свега тога проф. др Бранко Лаловић усмерава своју енергију на нову област на нашим просторима, али и у свету, на пасивну примену сунчеве енергије, популарно названу „соларна архитектура“. У овој области он је пионир и то у правом смислу те речи. Издао је књиге: „Пасивна соларна архитектура“ издање „Ђуро Ђаковић“, Сарајево 1985; „Насушно сунце“, Нолит, Београд, 1982; „Соларне куће“ специјално издање часописа „Галаксија“, Београд, 1982. као и многе друге.

„Целокупна енергија – таласи океана, ток река, ветар, киша, град, снег – све су то производи Сунца. Ми чак употребљавамо флаширану сунчеву енергију у облику угља и нафте, али, ипак, расипање сунчеве енергије још није заустављено.“

Окупивши око себе велики број еколошких ентузијаста, грађевинаца и архитеката ангажује се на изради пројекта соларних кућа. Међу првим земљама на свету, а захваљујући несебичном ангажовању и пожртвованости проф. др Бранислава Лаловића, у СФРЈ почињу да ничу такве конструкције и да постају све више популарне (око хиљаду их је направљено). Из ове области држао је и прве постдипломске студије на Електротехничком факултету у Београду, а добио је и прегршт награда као и високо међународно признање избором у Европски Комитет за пасивну соларну енергију.

Паралелно са овом активношћу почиње да се бави проблемима директне конверзије сунчеве енергије у електричну енергију. Орјентисао се према најсавременијим решењима која су по његовој оцени била и најперспективнија и тако уврстио СФРЈ у сам врх науке из ове области – у питању су проучавања и производи на бази ћелија од аморфног силицијума. Његова жеља је била да се у СФРЈ подигну фабрике за производњу оваквих ћелија и да се покрену енергетска постројења на нивоу неколико стотина кW. Тако је и дошао на изванредну идеју да изради сунчев пријемник за производњу електричне и топлотне енергије. Његов прототип оваквог пријемника изазвао је огромно интересовање на међународним скуповима и изложбама. Америчка фирма „Хронар“, која је тих година била светски лидер у производњи соларних паноа од аморфног силицијума, успоставља, 1983. године, уску сарадњу са проф. Лаловићем и нуди му на располагање своје производне капацитет и стручно особље, а након његових резултата испитивања и проналаска коначног решења, од стране те куће, награђен је и највишим признањем: „Златном плакетом – соларни Оскар“.

Напрасно, када је био у највећем научном набоју и у јеку популарности посебно међу многобројним грађанима, студентима али и стручној јавности која је била против изградњи нуклеарних електрана, присилно је пензионисан 31.12.1985. године од стране Института „Борис Кидрич“ у Винчи, а његове речи поводом тог догађаја одзвањају и данас:

„Догодило ми се да будем пензионисан у 57. години живота, што је јединствени случај у свету да научни саветник, редовни професор три Универзитета, човек у пуној снази, буде званично стављен – ван струке“.

„Немам осећање да чиним част цивилизацији идући у тако високу технологију какву тражи нуклеарна електрана да бих, на крају, учинио нешто тако једноставно за шта је у стању био још пећински човек, тј. да бих загрејао воду којом ћу опрати руке. Напротив.“

И поред тога што је након пензионисања био ускраћен многих ресурса и приступа лабораторијама, проф. др Бранислав Лаловић је наставио своја истраживања, а све у сопственој режији и личним средствима, те због свог огромног успеха на пољу Сунчеве енергије као и неуморног рада на популаризацији исте, децембра 1987. године добија високо југословенско одликовање за свој рад, престижну награду „Еурека“, коју му је једногласно доделило Удружење новинара Југославије.

Проф. др Бранислав Бранко Лаловић, на врхунцу своје научне и медијске моћи, када је напунио педесет девет година, изненадно оболева од галопирајуће леукемије, а недуго затим, 23.10.1988. године, умире у Београду.

„Технолошки и индустријски развој током 20. века изазвао је такве еколошке поремећаје и нарушио екосистем, да ће бити потребна сва сазнања и научни потенцијали 21. века да се санирају грешке из претходног столећа“

Његова харизма, научни резултати, разни патенти и практична решења, истрајност у промоцији науке а посебно пожртвованост у истраживању сунчеве енергије, јасан и разумљив језик којим је говорио, држао трибине и предавања широм СФРЈ и света, обликовало га је у еколошког корифеја, соларисту светског гласа, родоначелника примене коришћења соларне енергије у архитектури и развоја соларне технологије у домаћим и светским оквирима, икону неуморног борца против загађења човекове околине, очувања природе, највећег поборника обновиљивих извора енергије и човека који је био најближи Сунцу.

Напомена: Стручна биографија проф. др Бранислава Лаловића се налази овде

•