Прошло је педесет година, и то скоро тачно у дан, од када је осамнаестогодишњи сарајевски гимназијалац Иво Андрић, 1911. у часопису „Босанска вила“, објавио своју прву песму „У сумрак“, па до добијања Нобелове награде за књижевност, 1961. године.
„У сумрак певају девојке. Њини су гласови меки и дахну свежином цвећа и љубави. Њина је песма блага, као кад бехар опада. Она има нешто од мојих љубави: давно, топло и лепо. Она подсећа на сарајске сумраке, кад јабланови сјају у црвену злату, као витке поносне жене.
Као румене латице засипају ме гласови. Певају девојке. Певају лепо. То личи на поздрав од старих пријатеља, на спомен онога што проживих у љубави и заносу. Оне певају, у сутон, као срећа моја да ми рупцем маше.
Али срце је моје тамно језеро, кога ништа не диже и у ком се нико не огледа.“
У Сарајеву, 1911, Иво Андрић.
