Никола Чупић – најмлађи српски задужбинар

Никола Чупић (1834-1870), унук чувеног војводе из Првог српског устанка, Стојана Чупића (Змаја од Ноћаја), школовао се у Артиљеријској школи у Београду и добио чин капетана. Изузетно је ценио кнеза Михаила Обреновића, те маштао о коначном ослобађању од Турака. Био је врло интелигентан, вредан и имућан, али крхог здравља те је оболео од туберкулозе која га је мучила све до 36. године када је по препоруци лекара отишао у Алжир на лечење где је неколико дана пред смрт, једном пријатељу у Србији, написао писмо:

„Час је ту. Мрети се мора. Лека ми нема. Да се кући вратим, ах српско сунце, српска земљо… Хитам да направим расположење мојим имањем док још ово мало душе у мени траје. Кад не бих среће да, као што моји стари, будем од користи својој отаџбини на бојном пољу, са сабљом у руци, за шта се увек спремах… Оставићу све своје имање на просветне цељи те да на овом пољу бар својој земљи помогнем. И просвета је оштра као бојни мач. И она може да погњави Турке и освети Косово. Вама аманет да се ово изврши. Ах слатка и драга Србијо!“

Као најмлађи српски задужбинар, целокупни свој иметак у висини од 6.000 дуката, завештао је за „издавање научних и моралних дела“. „Чупићева задужбина“ је 1875. почела са радом и континуирано деценијама, а све уз надзор умних родољуба који су својим залагањем и домаћинским руковођењем увећавали тај капитал, помагала издавање научних и културних дела из српске историје и географије.

Нова власт, одмах након Другог светског рата, решењем Савета за просвету, науку и културу Владе НР Србије, практично укида „Чупићеву задужбину“ и од тада она више не постоји.