Музичари су у комбију неуморно вежбали, до границе забавњаке, а онда народњаке. Био сам им симпатичан од самог почетка, али након што сам успут поправио радио са микрофоном, који су користили као озвучење у возилу, инсистирали су да у Минхену будем њихов гост у кафанском смештају како бих уштедео новац.
– Мали, шта знаш да радиш? – са врата ме упитао газда кафане украшене српским детаљима.
– Знам да поправљам телевизоре, радио апарате…
Како то рекох, он показа на велики покварени џу-бокс. Први пут сам видео толику скаламерију са стотину расутих плоча, али то ме није омело да је убрзо поправим, те тако стекох газдино поверење, али и први девизни бакшиш.
У Шилерштрасе, улици електронике и технике, остао сам без даха и омађијан лутао тражећи Чеду Мраза кога ми је поменути кафанџија препоручио. Стан претворен у продавницу са хиљаде кутијица пуних отпорника, диода… а испред њих недодирљиви Жељко Савић, плесао је као балетан са мојим списком доносећи кесице са робом.
План сам мало променио у ходу, а разлог је лежао у музичком стубу Пионир. Видео сам себе како за хонорар пуштам музику по журкама и одлучио да га одмах купим. Од те 1985, па до своје осамнаесте године, поред похађања ЕТШ „Никола Тесла”, сервисирам технику и лепо зарађујем, а викендом постајем – ДЈ у акцији.
(Ако сте пропустили претходну причу из мог живота „Мирис калаја” исту можете прочитати ОВДЕ)
