Од мале слике до велике приче

Трагајући за нашим јунацима, догађајима и разним дешавањима из историје, копајући по архивама, наишао сам на једну сличицу која ми је привукла пажњу.

На њој се види госпођа са малим дететом како клечи поред неке хумке (слика 1). Занимало ме је о чему се ради и ко је у питању па сам даљим истраживањем, упорним трагањем а посебно применом правила „шест корака”, сазнао следеће:

Пре више од сто година у Москви је, у здрављу, љубави и весељу, живела велика и срећна породица Покхвиснев. На челу те породице налазио се господин Владимир Борисович Покхвиснев (слика 2). Био је министар Пошта и телеграфа целе Русије. Његова супруга Софиа била је прелепа дама. Имали су седморо деце. Шест ћерки и једног сина. Прослављајући сребрну годишњицу брака, 1914. године, направили су фотографију коју видите у прилогу (слика 3). (Софиа је у средини)

Нажалост, у грађанском рату, 1919. године на Криму, страдао им је син јединац, а већ наредне године морали су породично да емигрирају из Русије. Пут их је прво одвео у Француску али одмах затим долазе у Београд.

Да би прехранио породицу господин Покхвиснев се запослио као службеник наше поште и тако радио све док га туберкулоза, 1927. године, није оборила. Пребацују га хитно у специјалну болницу у Птуј али на жалост нису могли да га спасу, исте године је умро.

У Птују је и сахрањен па је тамо и настала поменута слика (слика 1) а на њој се види његова супруга Софиа са унуком Борисом. Данас се на том месту налази заједничка гробница за преко 100 руских грађана који су у периоду од 1920. до 1942. године умрли у тој болници – санаторијуму (слика 4 и 5).

Једна од ћерки господина Покхвиснева (мајка Бориса, дечака са слике 1) се такође разболела од туберкулозе, умрла је 1928. године. Супруга Софиа је остала да живи у Београду где је и умрла 1942. године, а сахрањена је на Новом Гробљу.

Њихов унук Борис се убрзо преселио у Будимпешту а тамо сада живи његова ћерка. Остале ћерке господина Покхвиснева вратиле су се касније у Русију где су живеле врло тешко и сиромашно, али су ипак оставиле иза себе многобројну фамилију.
——————————— 
Е сада је можда тренутак да вам још нешто изнесем…

Постоји једно правило „шест корака”, бар га ја тако називам, а ради се о томе да свако од нас познаје одређен број људи (то су нам први познаници, први корак) па они имају свој круг познаника (други корак од нас) и тако највише за шест корака, гарантовано, можемо доћи до било које особе на нашој планети (до Трампа, Путина, неког земљорадника у Африци, Јапану итд).

Међутим, ако знате да одаберете праву особу из вашег првог круга, ако сте мало уиграни, често ћете и пре шестог корака дођи до тражене особе. 
——————————–
Једна од унука господина Покхвиснева, из почетне приче, је госпођа Анна Савелиева која ми је све ово, о њеном деди и породици, открила (њена мајка је друга са леве стране на слици број 3), а до ње сам дошао захваљујући госпођи Несиби Палибрк Сукић, а до које сам дошао преко Драгољуба Цуцића из Панчева, који спада у први круг мојих познаника.