Једног лепог јутра, с пролећа 1892. године, некако одмах после Ускрса, пао је први ударац челичног пијука у неравну београдску калдрму турског стила, и то по сред Улице Краља Милана.
Тај први замах био је весник почетка великих радова у престоници – изградње београдске варошке железнице – трамваја. Већ првог октобра исте године, уз присуство многих грађана и главешина, митрополит Михаило освештао је „возове” који су свечано пуштени у употребу. У почетку је било две линије Калемегдан – Славија; Славија – Савско пристаниште. Трамваје су вукли коњи, а полазили су на сваких 11 минута. Станица није било (сем почетне и крајње) тако да су путници могли да уђу или изађу било где и када год пожеле. Убрзо су пуштене још две линије Теразије – Ново гробље и касније чувена „двојка”.
Укупна дужина прве четири трамвајске пруге била је 9,5 км, а по њима је клизило брзином од 5 до 7 км/х, четрнаест кола која су појединачно имала капацитет 30 – 40 путника. Трамвајска коњска запрега се налазила у штали поред кафане „Шумадија”, а Михаило Швандрок, трамвајски службеник, био је задужен да са два снажна коња, негде на среднини Немањиње, ускаче у помоћ и уз стрмину према Славији помаже извлачење кола.
Осим тога што су живи људи имали могућност да у посебном – летњем вагону уживају (фотографија у прилогу), Београд је нудио и мртвима вожњу на шинама до Новог гробља и то у специјалном тамно-зеленом мртвачком трамвају у коме се на средини налазило постоље за ковчег, а са стране удобна седишта за покојникову породицу и пратиоце.
Iz edicije: Nestvarno, a stvarno
