Након што их је у цвету младости покосила туберкулоза, отац Маринко је, 1882. године, ангажовао тадашњег чувеног архитекту Александра Бугарског са циљем да својим непрежаљеним синовима Михаилу, Милану и Алекси подигне велелепну капелу. Бугарски је, поверен му задатак, обавио маестрално.
Капела браће Радовановић је била саграђена у српско-византијском стилу. Имала је квадратну основу и висину од шест метара. На западној страни, изнад улазних врата, стајао је следећи запис:
„Овде су сахрањени Михаило, Милан и Алекса, дични синови и Катарина, дивотна кћер Маринка и Јелке Радовановића. Младост, лепота, памет, наука и вредноћа њихова не може се прежалити”.
Док је на источној страни капеле писало:
„Прерана смрт у 23 и 28 години, узе им драгоцен живот, али осташе им између многих ова дела да светле на пољу науке српске: Основи казненог права – Орталан. Јустинијанове институције. Природна историја поставња – Хекел. О границама сазнања природе – Ди Боа. Постанак фела – Дарвин. Физичке силе и узајамне снаге у природи. Земља и природни појави. Прва помоћ рањеницима. Шта то пишеш? (Посвећено сестри Катарини…)”.
Капела је била смештена баш тамо где и приличи оваквим бисерима наше науке – на најлепшем месту Старог гробља (Ташмајдан, где је данас трамвајска окретница), и то у порти цркве Светог Марка, међу гробовима великана: Илије Коларца, Ђуре Даничића, Јоакима Вујића, Ђуре Јакшића, Глигорија Возаревића и др.
Када је око 1921. године почело пресељавање тог гробља на садашњу локацију у Рузвелтовој улици, народ се побунио рушењу капеле браће Радовановић. Више година су успевали, често и сопственим телима, да одбране здање сматрајући га за изузетно значајно, али једне ноћи, 1939, радници су сравнили са земљом тај монумент, а посмртне остатке Радовановића пренели на Ново гробље, у гробницу коју је поклонила Општина, где и данас почивају и о којој, на жалост, нико не води рачуна…
Наставиће се…
