Било му је мило што „Новосадкиње” предњаче у пречишћавању српског језика, још милије му је то што се „за ово подузеће са више страна одзива нађе, те се види како се госпође чак надмећу која ће чистије мајкиним језиком говорити”, а најмилије, Јовану Јовановићу Змају, негде око 1863. године у Новом Саду, било је то што су тамошње Српкиње препознале да је чишћење језика „копча чистог унутрашњег осећања са чистом спољашњом одећом – чисто српско срце са чисто српским збором, знајући ваљда да свему добром што женскиње подупирати почну, да је томе већ јак темељ положен, да то предузеће таки лепши вид добије, већма привлачи и примером снажније задобива, него многи сувопарни, ма и најправији мушки докази и разлагања, а све знајући какву моћ има нежан женски збор да распали снагу и вољу у нама, да побуду вољу к свему што је лепо и добро…”.
Zmaj je bio ubeđen da će pomenute lepotice, svojim nežnim oružjem, značajno pomoći u ovoj misiji pa im je zato, iz broja u broj svojih novina Javor, predlagao domaće reči sa kojima mogu zameniti strane (iznosim samo par primera, ali bez obrazloženja koje je ostavljao iza svake reči):
astal – sto
ram – okvir
furuna – peć
bašta – vrt ili perivoj
vizita – poseta
veš – rublje
vešerka – pralja
kavez – krletka
odžak – dimnjak
čaša – (ovde je komentarisao: ”može se upotrebljavati, ali ne treba zaboraviti i našu lepu staru reč – pear”
minđuše – oboce
makaze – nožice
dušek – perina
lokne – vitice
štikla – petica
peškir – ubrus
jastuk – uzglavlje
sirće – ocat
zejtin – ulje
kajmak – skorup
moda – „treba da zadržimo ovu reč kako bi se uvek setili da je nešto strano”
…
