Истражујући живот и рад неумрлог Бранка Радичевића, налетех на више интересантних, загонетних, детаља и догађаја везано за њега, од којих вам један износим сада, али и тражим помоћ да га заједно решимо.
Наиме, негде у лето 1882. године, шетајући по фрушкогорским пољима, др Александар Сандић (1836-1908), врсни филозоф, историчар, књижевник, аутор химне Светом Сави итд., уочио је групу девојака – берачица које су гласно, током рада, певале њему непознате песме. Када им је пришао схватио је да оне певају о Бранку Радичевићу.
Са њим у шетњи је био и његов ђак, седамнаестогодишњи Тихомир Остојић (1865-1921), који је већ тада показивао музички таленат (вреди прочитати биографије и једног и другог актера ове приче), те га је професор Сандић замолио да забележи ноте и речи тих песама.
– А ко вас научи те песме о Бранку? – упита девојке професор Сандић.
– Е, па ми саме; мало чуле, мало саме срочиле! – стидљиво говоре девојке.
– А знате ли ви девојке ко је био Бранко? – наставља са питањима зачуђени професор.
– Е, па био је ђак песмар, као и ми песмарице – па је срочавао песме и по књизи исписо;
– А од куд ви то знате? – пита даље Сандић
– Е, па биле смо и ми, кад су Бранка пренели тамо на Стражилово – у глас одговорише девојке и наставише са брањем.
Професор Александар Сандић је касније покушавао да нађе наставак ових песама, додатке или остале речи, али у томе није успео. Оставио је поменути нотни запис, па ако је неко од вас вешт са нотама и музиком да одсвира ову мелодију и пренесе нам утиске исте био бих му врло захвалан!
