Tokom jedne aprilske večeri, 1934. godine, čudna povorka kretala se Beogradom. Dve stotine pedeset ljudi, u zelenim i sivim odelima, u koloni po četvoro, na čelu sa okićenim barjaktarom, okruženi lekarima u belim mantilima, privlačilo je poglede okupljenog sveta.
Ni bela zastava sa crvenim krstom na sredini, koja se vijorila u rukama predvodnika čudnovate kolone, nije pojašnjavala velikom broju prolaznika o čemu se radi i kuda su se zaputili svi ovi silni ljudi, koji su živim, ali izbezumljenim očima neprestano kolutali, te pogledom šarali po sivim betonskim konturama beogradskih kuća gledajući kao da ništa okolo ne vide. Marširali su u pravcu Železničke stanice i veselo pevali:
„Marširala, marširala Barbotova garda,
korak ide za korakom, a ja ludak za ludakom…”
Dr Ivan Barbot (1882-1971), neuropsihijatar, upravnik Duševne bolnice u Beogradu, nakon silne borbe sa administracijom i mnogim neuspelim pokušajima da reši smeštaj svojih bolesnika, koji su zbog manjka kreveta i adekvatnog prostora spavali na patosu po hodnicima bolnice, zbijeni kao sardine, odlučio je da stvar uzme u svoje ruke. (Duševna bolnica u Beogradu tada je imala na raspolaganju 304 postelje, a na lečenju je bilo 683 bolesnika)
„Kada su ovde mogli da žive grofovi, onda mogu i duševni bolesnici” – oštrim i odlučnim tonom reče dr Barbot upirući prstom na mapu raširenu ispred državnog vrha, a ciljajući na napušteno imanje i dvorac grofa Erdodya u Popovači (40 km od Zagreba). Ovaj stručnjak, koji je svoj način lečenja zasnivao na konceptu aktivnog uključivanja pacijenata u sistem privređivanja unutar same bolnice (rad u bašti, voćnjaku, vrtovima, radionicama…) svoju ideju da se pomenuto imanje koristi za lečenje, potkrepio i time što je okolina dvorca bila vrlo pogodna za takvu vrstu bolnice.
Država prihvata ovaj predlog i već 24. aprila 1934. dr Barbot pakuje svoje bolesnike, sve one koji su bili u stanju da se samostalno kreću, zakupljuje specijalni voz sa pet vagona bez konduktera, određuje sedamnaest nadležnih lekara i tehničkog osoblja, te svi zajedno kreću na put…
– Draga braćo, dragi ludaci – započinje govor jedan od njih, a drugari ga dižu u vis – Mi ludaci smo uvek putovali vagonima za volove, a danas putujemo kao gospoda i za to moramo zahvaliti našem upravniku Barbotu! – nastaje euforija oduševljenja na peronu broj dva.
– Jeste li poneli krila da metemo na voz? – dobacuje jedan živahan čovek i skakuće poput jelena.
Vagoni su se polako punili ovom nesvakidašnjom družinom koja se veselo smeštala po kupeima. Dok im bolničari u tome pomažu, neko od njih recituje, mnogi ćute, a govornik otvora prozor, proviruje i deklamuje:
– Ja sam vođa ludaka. Ja sam ispevao himnu. Znam, idemo u polje, ali ja bih voleo da čistim parkete…
Sutradan, dok su pacijenti istraživali velelepni dvorac, prepun novih kreveta, nameštaja i medicinskih potrepština, a ujedno okružen nestvarnom prirodom, njihov lekar, dr Barbot, ponosno je na ulazna vrata zakivao tablu sa natpisom:
„Odeljenje Beogradske državne bolnice za duševne bolesti – Popovača”