Током једне априлске вечери, 1934. године, чудна поворка кретала се Београдом. Две стотине педесет људи, у зеленим и сивим оделима, у колони по четворо, на челу са окићеним барјактаром, окружени лекарима у белим мантилима, привлачило је погледе окупљеног света.
Ни бела застава са црвеним крстом на средини, која се вијорила у рукама предводника чудновате колоне, није појашњавала великом броју пролазника о чему се ради и куда су се запутили сви ови силни људи, који су живим, али избезумљеним очима непрестано колутали, те погледом шарали по сивим бетонским контурама београдских кућа гледајући као да ништа около не виде. Марширали су у правцу Железничке станице и весело певали:
„Марширала, марширала Барботова гарда,
корак иде за кораком, а ја лудак за лудаком…”
Др Иван Барбот (1882-1971), неуропсихијатар, управник Душевне болнице у Београду, након силне борбе са администрацијом и многим неуспелим покушајима да реши смештај својих болесника, који су због мањка кревета и адекватног простора спавали на патосу по ходницима болнице, збијени као сардине, одлучио је да ствар узме у своје руке. (Душевна болница у Београду тада је имала на располагању 304 постеље, а на лечењу је било 683 болесника)
„Када су овде могли да живе грофови, онда могу и душевни болесници” – оштрим и одлучним тоном рече др Барбот упирући прстом на мапу раширену испред државног врха, а циљајући на напуштено имање и дворац грофа Ердодyа у Поповачи (40 км од Загреба). Овај стручњак, који је свој начин лечења заснивао на концепту активног укључивања пацијената у систем привређивања унутар саме болнице (рад у башти, воћњаку, вртовима, радионицама…) своју идеју да се поменуто имање користи за лечење, поткрепио и тиме што је околина дворца била врло погодна за такву врсту болнице.
Држава прихвата овај предлог и већ 24. априла 1934. др Барбот пакује своје болеснике, све оне који су били у стању да се самостално крећу, закупљује специјални воз са пет вагона без кондуктера, одређује седамнаест надлежних лекара и техничког особља, те сви заједно крећу на пут…
– Драга браћо, драги лудаци – започиње говор један од њих, а другари га дижу у вис – Ми лудаци смо увек путовали вагонима за волове, а данас путујемо као господа и за то морамо захвалити нашем управнику Барботу! – настаје еуфорија одушевљења на перону број два.
– Јесте ли понели крила да метемо на воз? – добацује један живахан човек и скакуће попут јелена.
Вагони су се полако пунили овом несвакидашњом дружином која се весело смештала по купеима. Док им болничари у томе помажу, неко од њих рецитује, многи ћуте, а говорник отвора прозор, провирује и декламује:
– Ја сам вођа лудака. Ја сам испевао химну. Знам, идемо у поље, али ја бих волео да чистим паркете…
Сутрадан, док су пацијенти истраживали велелепни дворац, препун нових кревета, намештаја и медицинских потрепштина, а уједно окружен нестварном природом, њихов лекар, др Барбот, поносно је на улазна врата закивао таблу са натписом:
„Одељење Београдске државне болнице за душевне болести – Поповача”
Dr Ivan Barbot (1882-1971) 
