Најбоље ноћне проводе у Београду, након Првог светског рата, организовао је лично Михаило Петровић Мика Алас, поштујући своје гесло да „човек треба бар једном месечно да се излудира”, а то лудирање се састојало из песме, свирке и разноразних вицева и шала, на одмереном нивоу, са обавезним читањем „Целомудрија овога света”!
Мика би прво осмислио текст позивнице која је морала бити штампана на фином папиру и сваком, посебно одабраном госту, лично достављена. Ова позивница, са којом вас водим на вечерашњи „џумбус бал”, како је друштво називало те догађаје, садржи следећи текст:
„Једење и пијење по сопственој вољи; певање, свирање и играње латиницом и ћирилицом; како је кога мило; кафе пијење на персијски начин!”
За покриће режијских трошкова, на позивници је још стајао и износ који су гости били дужни да приложе „у марамче 20 гроша готове паре”, односно у отворену и развучену шубару коју је држао на улазним вратима један од чланова оркестра „Суз”.
Домаћин је увек бирао посебне ресторане за провод, односно оне које „одговарају отменој господи са дамама”, као што су Балкан, Коларац, Империјал и др. Нјегови другари, чланови друштва „Суз”, су такође били врло активни у организацији Джумбус бала, па су му тако, поред музицирања, помагали и око спремања хране, а посебно „Микине аласке чорбе” која је непогрешиво истрајавала као специјалитет вечери.
Пред сам почетак, за засебан сто сео је и Мика са својим Сузовцима. Кад су келнери почели да доносе прво јело, свирачи су на Микин знак, преврнули тањире и почели да оштре ножеве на спољне ивице тањира. Изненадно стругање ножева и тањира привукло је пажњу свих гостију које је уз севдалинке забављао чувени певач Мијат Мијатовић.
Поред великог репертоара народних песама и мелодија, непосредно пред поноћ, свирано је и „Баба Мудрино коло” – играње са препонама. Поређају се столице и столови и при игрању, је потребно да се пређе преко њих. Коло обично поведе Јеленко Михаиловић, Микин добар другар и колега, те играјући у почетку нормално, сачека да се мало коло повећа и то нарочито са женским светом, па тек онд крене преко постављених препрека. Тада, као по неком комичном сценарију, настаје врисак дама, јер не могу да се пењу и корачају преко препона. Међутим, оркестар све више убрзава свирање, а Јеленко јури напред као бесан. На срећу или несрећу, зависи из чијег угла се посматра, носиле су се уске сукње, које почињу да пуцају и спадају са жена, али из кола се, по правилу, не може. Тек када се госпођама назирао чипкани доњи веш и комбинезони, оркестар је утихнуо, а даме са сукњама у рукама појурише у скривене просторије ради дотеривања својих тоалета.
На један минут пред поноћ, Мика и Јеленко се појављују на вратима носећи у рукама велику књигу „Целомудрија овог света” (већ сам вам причао о каквим исечцима се ради). Врата су тесна, па не могу истовремено да уђу у салу. Мика покуша да уђе, али Јеленко се заглави. Затим покуша Јеленко, али се Мика заглави. После неколико таквих гурања, најзад уђоше, одахнувши од напора. Пошто су сели за један мањи сто, који је већ био припремљен, Јеленко отвори књигу и поче да чита (пример):
„Ради знања. Пошто сам се завадио с моју породицу, за коју сам подигао породичну гробницу на Новом гробљу и у коју је сахрањена моја баба Мага, то искључујем моју породицу из даље сарањивање у исту поменуту гробницу и задржавајући једно место за мене, осталу комоцију издајем под кирију односно једно велико и два мала. Коме треба, управо ко умре, нека се мени обрати. Долепотписан: Среја Мекић овд. („Дневни лист” 1890)”.
Чим Јеленко заврши читање на улазним вратима у салу, појави се један човек, нагарављен по лицу, водећи мечку на ланцу. У сали завлада мук. Мечка је почела да режи, а њен вођа је умиривао лупајући штапом у патос и трзањем ланца, који је био привезан за њену њушку. Тада је мечка уз ударање мечкара у добош почела да игра, приближавајући се у току игре понекој дами, што је много љутило мечкара. Када се завршило играње, мечкар нареди: „Покажи Мартика, како млада леже у кревет прве ноћи”. Тада се Мартика стидљиво испружи на леђа, што је изазвало велики смех код публике. То је била тачка „Жива мечка игра у сали хотела Империјал”.
Коначно, келнери изосе кафу, напомињући да се не пије, док сви гости не буду послужени, а када је то учињено, Јеленко устаде и викну: „Кафе пијење на персијски начин!”. Тада су Сузовци почели гласно и полако да срчу кафу. То сркање изгледало је као стругање дрвета неком тестером, нарочито кад је и остала публика преузела гласно и надугачко да срче. После испијања кафе, негде пред зору, музичари су одсвирали „Сузовски марш” и тиме је Џумбус бал Мике Аласа био завршен.
- Верујем да сте се запитали одакле жива мечка на Джумбус балу! Међутим, то је био човек обучен у мечкину кожу коју је Мика Алас одавно купио и чувао специјално за овакве и сличне прилике.
** Приложена фотографија: Михаило Петровић – Мика Алас (виолиниста са шеширом) предводи своју музичку дружину „Суз“ на кафанском весељу (Архив САНУ).
