Novi Sad nije doživeo takvu proslavu kao što je, 20. oktobra 1874, bila fešta povodom 25 godina rada Zmaj Jovana Jovanovića!
Uoči same svetkovine, subota veče, organizovana je velika bakljada. Skoro hiljadu ljudi sa upaljenim bakljama zakrčilo je novosadske ulice okupljajući se ispred kuće dragog im slavljenika.
Kada je silni svet počeo da uzvikuje „Živeo Zmaj!” i bakljama da maše, iznenađeni slavljenik se pojavi na prozoru. Utom nasta tajac. Reč uze Jova Bošković, predsednik odbora, i održa lep govor koji završi rečima:
– Ove silne buktinje predstavljaju plamenove, koje si ti zapalio u srcima našim; oni nam svetle, greju nas i oduševljavaju u borbi za opstanak i napredovanje.
Zatim Zmaj odgovori:
– Gospodo i braćo! Vi ste vrlo dobro radili što ste za ovu pojavu izabrali noć. Da je to na danu, ja bih mislio da je java i ja ne bih imao dovoljno snage da takvu javu podnesem. Ja mislim da je ovo san. Pesnici su naviknuti na snove. Ali gospodo i braćo, ja ovako što nikada ni sanjati nisam smeo. Da je moj dojakošnji slabački rad i u polak toliki, koliko mi je uvek želja i volja bila, da čovečanstvu, domovini, i narodu svom od koristi budem, ja se ne bih stidio otvoreno i budnim okom buktinje vaše pogledati, a ovako nemam drskosti ni u snu verovati da je ovo nagrada mome skromnome radu. Danas su čudna vremena, danas se u vrline broji kad čovek idući po klizavim stazama života posrne, kad putujući kroz kaljave zamke samostalnost svoju spase i ime svoje sačuva. Ja sam se uvek trudio da mi ove dragocenosti nevredime ostanu. Ako me daklem i s ote strane odlikujete, tako bi odlikovanje lakše podneti mogao, a mogao bih ga podeliti sa mnogim pobornicima, kojima je ime, napredak i dostojanstvo narodna svetinja, kao i meni što je. Ali kad vi velite, da je moj neznatni pesnički rad buktinje vaše zapalio to vas uveravam da će buktinje vaše u meni raspaliti težnju, da se dostojnim učinim toga, čime me vi tako obilato odlikujete. Verovaćete mi da danas mnogo reči nemam kako bih vam za odlikovanje zahvalio. Hvala vam braćo što mi novu snagu dajete, hvala vam braćo, što me tako lepim snom obradovaste!
U nedelju, na dan svečanosti, 20. oktobar 1874, organizovane povodom proslave 25 godina rada Jovana Jovanovića Zmaja, Novi Sad je bio prepun ljudi koji su došli iz raznih krajeva Srbije, ali i iz regiona. U 10 časova je počela svečana sednica u Matici srpskoj, a čim je ušao u salu Zmaj je rekao:
„Ja sam molio i molio prijatelje svoje da odustanu od prijateljske namere, da odustanu od svečanosti ove, koja današnji dan Novi Sad ispunjava. Molio sam i za to, jer se to ne slaže ni sa mojom naravi, ni sa mojim duševnim raspoloženjem, ni sa mojim načelom, ni sa dojakošnjim običajem u nas. Čudno sam se osećao što će baš kod mene da se pređe iz jedne protivnosti u drugu. Ali što nisam mogao otkloniti tome se moram pokloniti.
Ja ću samo da olakšicu tražim kako ću lakše i sa mirnijom savešću odlikovanje ovo primiti. Dopustite mi daklem, da mislim, da je materijalistična struja, koja današnjim danom sve više maha otima i pesništvu i svima lepim veštinama porazom preti, najvećega povoda dala da se ova svečanost danas obavi. Ako uzmem stvar tako, onda mi skromnost moja već dopušta, da i ja sa radošću u današnjoj svetkovini učestvujem. Ja se iz sveg srca radujem, što ovako društvo, kao što je Matica srpska ovakvim načinom pesnike i umetnike odobrava. U ime moje i u ime ostalih pesnika i umetnika, lepa joj fala na tome.”
Kada su se utišali usklici „Živeo!”, ispred slavljenika se pojaviše tri devojke u belim haljinama, te mu prva uruči srebrni lovorov venac sa trobojnim trakama, na kojima su zlatnim slovima bili ispisani pesnikovi stihovi kao i njegovo ime. Venac je nošen na jastuku od kadife koji je imao zlatnim nitom izvezene gusle na sredini.
„Slavni pesniče naš! Književno društvo ocenilo je tvoj rad i tvoje zasluge, a mi skromne devojke predajemo ti ovaj venac u znak zahvalnosti za ona lepa i rodoljubiva osećanja, koja si u nama izazvao svojom divnom poezijom.”
Zmaj odgovara:
„Ja sam primio iz nežnih ženskih ruku venac a u ovaj mah, gde mi razigrano srce mnogo govoriti neda, neću vrlim Srpkinjama ništa više reći, nego da će od sada uvek njihove želje i njihova tuga biti i moja želja i moja tuga; njihova radost – moja radost; njihova nada – moja nada.”
Onda su se ređali gosti sa raznim poklonima i lepim rečima na koje je Zmaj još lepše odgovarao pleneći svojim duhom i talentom. Pucalo se iz prangija, nazdravljalo tokom celog dana, a posle podne na pijaci, ispred kafane Carica Jelisaveta, pevalo se i igralo. Uveče je održana sjajna igranka sa besedama, pevala su mnoga pevačka društva koja su samo za tu priliku došla, a Gavra Janković, horski pevač u berlinskoj operi, otpevao je pesmu Mite Popovića „Oj potoče”. U pozorištu je isto bilo živo i dupke puno, stotinu zdravica je održano, i mnoštvo Zmajevih pesama recitovano.
A tokom noći na ulicama, kolo, orao, paraćinka, pa onda kadril i tramblan, mazurka, valcer (gde su dame birale), pa čak i čardaš, sve se to oduševljeno igralo čak do ponedeljka pred zoru, a sve u slavu i čast Jovana Jovanovića Zmaja!
