Prošlo je pedeset godina, i to skoro tačno u dan, od kada je osamnaestogodišnji sarajevski gimnazijalac Ivo Andrić, 1911. u časopisu „Bosanska vila“, objavio svoju prvu pesmu „U sumrak“, pa do dobijanja Nobelove nagrade za književnost, 1961. godine.
„U sumrak pevaju devojke. Njini su glasovi meki i dahnu svežinom cveća i ljubavi. Njina je pesma blaga, kao kad behar opada. Ona ima nešto od mojih ljubavi: davno, toplo i lepo. Ona podseća na sarajske sumrake, kad jablanovi sjaju u crvenu zlatu, kao vitke ponosne žene.
Kao rumene latice zasipaju me glasovi. Pevaju devojke. Pevaju lepo. To liči na pozdrav od starih prijatelja, na spomen onoga što proživih u ljubavi i zanosu. One pevaju, u suton, kao sreća moja da mi rupcem maše.
Ali srce je moje tamno jezero, koga ništa ne diže i u kom se niko ne ogleda.“
U Sarajevu, 1911, Ivo Andrić.
