Михаило Куртовић био је прави цукер – дарежљив, добродушан и надасве шармантан. Био је, како му надимак Цукер Лаза и каже, прави шећер! Па приде још и милионер! Како је баш његових шака допало стричево богатство, иако га је он и из предострожности избрисао из тестамента, детаљно нам и шаљиво описује у новом историјском штиву „Цукер Лаза“ вазда величанствени Живојин Петровић, који нас је већ одушевљавао, а и забављао, претходним хит књигама „Нестварно, а стварно“, „Нестварно, а стварно 2“ и „Ратник сунца“, и доказао да уме да ишчачка шкакљиве и забавне анегдоте и детаље из историје, и то толико истанчано да је „Цукер Лаза“ већ неколико дана након изласка у књижарама ушао међу десет најпродаванијих књига.
Овде нам разоткрива вероватно највећег српског ексцентрика Краљевине Југославије, који је толико заокупљао пажњу јавности да је штампа о њему годинама редовито брујала, а данас ретко ко и зна за њега. Живојин је недавно изјавио да је копајући по градским архивима наишао на тестамент из 1897. године који му је запао за око јер се, за разлику од других завештања, у њему изричито наглашава име и презиме једне особе којој писац тог документа не жели да остави апсолутно ништа од свог енормног богатства! Стриц каквог ни непријатељу, јелте, не бисте пожелели, али како судбина увек воли да се поигра или нашали с нама у зависбости из ког угла гледате, стричево је силно овоземаљско благо, које на онај свет није са собом могао понети, ипак завршило управо у рукама прокуженог нећака! А кад га нисте сами зарадили богатство је најлакше, а и најслађе, с гуштом потрошити, а Цукер Лаза јесте био широке руке. Да ли из доброчинства или зато што је хтео да се освети намћорастом стричку, Лаза је одрешио кесу и паре бацао скоро па с врха небодера. Да ли га је проћердао, то опет зависи од угла посматрања, али вероватно ћете се сложити са мном да није када вам појасним коме је све делио капом и шаком. Сем странцима у невољи и лепим женама, Лаза је волео да даје силне паре и универзитету у Београду, књижевним удружењима, студентима, научницима и ђацима, распеваним молерима који би га дирнули песмом, сиромасима итд.
Нижући комичне заврзламе и шашаве догодовштине, Петровић нам маестрално осликава лик Цукера Лазе и открива нам да је као мали волео да меси колаче (отуд и надимак Цукер) и да забушава у школи, и већ тада је био другачији од других, а из војске је отпуштен као „душевно поремећен“. А можда мало и јесте био, истини за вољу: имао је шизофрене навике, параноичне испаде, умивао се бензином, по граду су га из разоноде возали у инвалидским колицима, али је био добродушан и лаковеран, те су га многи из његовог окружења искоришћавали – од управника његових имања и слугу, до његове љубавнице. По граду се возио у старинској лимузини шареној као циркуска шатра и то са све пудером и кармином на лицу, а и иначе је у јавност волео да излази нафракан као кловн и упарађен као рајска птица. Могли бисмо чак бити и враголасти и рећи да је био претеча Мајкла Џексона пошто је још почетком 20. века носао заврнуте панталоне на беле чарапе!
Књига, која се чита као највицкастија комедија (дај боже да је неко пребаци на велико платно – Душане Ковачевићу, читаш ли нас?) с протагонистом поред којег би чак и ликови из филма „Маратонци трче почасни круг“ деловали као појам и пример ноблеса и присебности, обилује гомилом урнебесних епизода којима је Лаза лудо забављао како себе тако и читаву варош. Али да у шали увек има и збиље и да испади овог првокласног угурсуза нису баш свима били забавни, говори и чињеница да га је више од педесет најугледнијих лекара у краљевини прегледало покушавајући да по налогу суда утврде да ли је заиста сишао с ума или је само мало блесав. Ова књига сведочи и о грамзивости и халапљивости завидних рођака, као и о јавашлуку и корумпираности српских судова на почетку 20. века, и открива нам да се склоност штампе сензационализму није јавила јуче.
Врцава, забавна и шашава, уз јунака који више делује као неки екстравагантни бонвиван с филмског платна него стварна особа, ово је сторија о човеку који је или био луд или се само у животу лудо забављао. А да ли је његов пример препорука и савет за друге, или ипак наравоученије, на вама је да одлучите када прочитате књигу.
Аутор: Мирослав Башић Палковић
Извор: Лагуна
