У Првом балканском рату 1912. године у борбама за ослобођење Скадра учествовали су браћа Саво и Петко Ускоковић из Пјешиваца. Борили су се под командом Блажа Бошковића. У једној бици Сава бива смртно рањен. Брат Петко му притрчава у помоћ, али чак је и рањени Саво био свестан да ће умрети. Његове последње речи су биле – ,,Петко, не двери се много око мене, ја ћу умрети, него припази ми ону децу…“
Први светски рат, 1917, у поробљеној Црној Гори делују комите и у једној борби убијају неколико војника и официра аустроугарске војске. Окупатор одмах организује одмазду и хапси одређен број талаца, становника околних места. У тој групи цивила одређених за стрељање, нашао се и Крсто Ускоковић, син покојног Саве са почетка приче.
Чувши да је међу таоцима и седамнаестогодишњи Крсто, Петко је одлучио да испуни братов аманет и да спаси свог синовца сигурне смрти.Ујутру тога дана, када је било одређено стрељање талаца, Петко је устао доста рано. Пробудивши жену Јану рекао јој је: ,,Спреми ми најлепше одело“.- Куда ћеш? – упита га жена.- Одох на мој зли пут да оно дете Савово спасим од стрељања – рече Петко.
Обукао се, доручковао, поздравио са фамилијом и кренуо ка Богетићима где је стрељање спремано. Када је стигао, око десет часова пре подне, народ се већ био окупио. Тражио је очима главног команданта стрељачког вода и када га је уочио стамено му је пришао и рекао:“Дозволите ми да се заменим са својим синовцем, вама је свеједно, имате исти број талаца, а мени није свеједно, молим вас да пустите Крста, а мене да стрељате“. Командант аустроугарске војске се нашао у чуду, исколачио је очи и тражио два пута да му преведу Петкове речи. Консултовао се чак и са надлежним старешинама па тек када је добио одобрење, дозволио је да Крсто иступи из строја.
Петко је кренуо да прилази строју недужних људи, Крсто је помислио да му стриц прилази само да се опрости од њега… Петко га загрли чврсто и рече: ,,Иди сине бежи кући, стрико ће да те замени, дозволили су злотвори…Стрико се наживио, а ти тек треба да живиш и немој уџаба живот да потрошиш…“ Већ престављени младић, сада ганут и поступком и стричевим речима, грцао је у сузама и дуго се није могао одвојити од њега.,,Иди сине, бјежи, срећан ти пут…“ Крсто несигурним кораком крену из строја, окрећући се према занемелој маси из које се, за главу већа, издизала горостасна фигура његовог стрица.
Тачно у 11 часова смртоносни хици запараше ваздух. Сви таоци су попадали, осим Петка Ускоковића, који је рањен и даље успевао да се одржи на ногама.,,Кукавице, намрчите пушке, како то пуцате, ја бих боље пуцао од вас…“ После још неких псовки и погрдних речи упућених на рачун аустроугарске војске, један непријатељски официр је дотрчао и из пиштоља пуцао три пута Петку у главу.
„Добровољно, јуначки, подметнуо је своје груди пред швапским цијевима 1917. године, ПЕТКО СПАСОЈЕВ УСКОКОВИЋ, замјењујући свога синовца Крста који му у знак захвалности подиже споменик овај и у срцу своме“
