Narodno pozorište u Beogradu, pod rukovodstvom Milorada Popovića Šapčanina, 1892. godine upada u finansijske probleme, te je zbog toga trpeo i repertoar i glumačka postava, a umetničkom pravcu pretila je opasnost da iščezne. Pored svega toga, zbog intezivne političke borbe, ni u štampi nije bilo mesta za raspravu, promociju i priču uopšte o pozorištu i umetnosti.
Povodom takve nezavidne situacije, rukovodstvo Opštine beogradske, na čelu sa Milovanom R. Marinkovićem, predsednikom, donelo je nesvakidašnju naredbu pod brojem 7537:
„Pošto razne zabave po kafanama kao pevanje pevačica, sviranje, veštačko prestavljanje i druge zabave kao cirkusi, menažerije, razne pozorišne predstave itd, loše utiču na održanje Narodnog Pozorišta to je odbor opštinski u sednici svojoj od 11. juna 1892. godine odobrio, da se od pevačica, sviračica predstavljača, sopstvenika cirkusa, menažerija, raznih pozorišta itd. naplaćuje pored dosadašnje takse za opštinu još i polovina od toga u korist Narodnog Pozorišta.“
Na kraju ove naredbe, čelnici prestonice su istakli podebljanim slovima: „Svima, kojih se tiče, da se ovog rešenja pridržavaju i određenu taksu kasi opštinskoj uredno polažu, u protivnom, biće krivično kažnjeni.“
