Народно позориште у Београду, под руководством Милорада Поповића Шапчанина, 1892. године упада у финансијске проблеме, те је због тога трпео и репертоар и глумачка постава, а уметничком правцу претила је опасност да ишчезне. Поред свега тога, због интезивне политичке борбе, ни у штампи није било места за расправу, промоцију и причу уопште о позоришту и уметности.
Поводом такве незавидне ситуације, руководство Општине београдске, на челу са Милованом Р. Маринковићем, председником, донело је несвакидашњу наредбу под бројем 7537:
„Пошто разне забаве по кафанама као певање певачица, свирање, вештачко престављање и друге забаве као циркуси, менажерије, разне позоришне представе итд, лоше утичу на одржање Народног Позоришта то је одбор општински у седници својој од 11. јуна 1892. године одобрио, да се од певачица, свирачица представљача, сопственика циркуса, менажерија, разних позоришта итд. наплаћује поред досадашње таксе за општину још и половина од тога у корист Народног Позоришта.“
На крају ове наредбе, челници престонице су истакли подебљаним словима: „Свима, којих се тиче, да се овог решења придржавају и одређену таксу каси општинској уредно полажу, у противном, биће кривично кажњени.“
