Од малена сам читао књиге из медицине, проучавао на себи и укућанима, али и свакодневно у дому слушао о уметности лечења од мајке која је била лекарка старог кова, опште праксе (касније током запослења у фабрици „ИЛР Железник“ и специјалиста медицине рада).
Са друге стране, широм света сам упознао многе људе који су у различитом старосном добу започињали и са великим успехом завршавали бројне студије, те касније постали врло стручни у тој области. Притом, заговорник сам и филозофије да дете не треба да уписује факултет по шаблону, одмах након средњошколског образовања, поготово не због родитеља или неког неписаног правила већ тек онда када осети потребу за тим. Посебно, поштовалац сам правила да се човек учи док је жив!
И тако, у једном тренутку, када сам прешишао четрдесет година, осетивши пуну снагу, како интелектну, емотивну и физичку, тако и духовну, на запрепашћење многих (осим најближих) одлучио сам да упишем Медицински факултет у Београду.
Кренуо сам у акцију, набавио књиге и скрипте из биологије и хемије и са пуно елана учио за пријемни испит 2014. године. Помагали су ми многи другари, међу којима тада врсни апсолвент медицине Вук Алексић, његов брат Немања, кардио-хирург, као и више доцената и асистената са Медицинског факултета.
Међутим, када је дошао тренутак да административно решим пријаву за полагање настао је проблем. Проф. др Гордана Теофиловски која је водила студије медицине на енглеском језику (програм који сам желео) примила ме је веома срдачно, али са дозом скепте око мојих година. Ипак, након краћег разговора, предао сам све потребне дипломе и документа, али пар дана касније стигао је одговор да немам право да полажем пријемни испит, самим тим ни да се упишем на факултет, јер немам завршену гимназију, већ средњу школу (Електротехничка школа „Никола Тесла“).
На моје инсистирање да ми објасне у чему је разлика, рекли су ми да у средњој школи нисам имао биологију и хемију, али када сам им доказао да сам те предмете ипак похађао онда су тврдили да се то не прихвата, јер сам наставу имао у првој и другој години, а не у трећој и четвртој.
Разговарао сам са многим професорима који су се чудили таквом ставу, код продекана проф. др Предрага Пешка сам покушао да објасним да то нема логике, чему онда пријемни испит, какве везе има у којим разредима сам имао биологију и хемију када је то било пре 25 година, он се човек исто запањио, звао је телефоном декана проф. др Небојшу Лалића који му је поновио да је Статут факултета такав и да се само примају ђаци који долазе из гимназије или медицинских средњих школа.
Онда сам запео те сам отишао код министра просвете, проф. др Томислава Јовановића (иначе проф. на Медицинском факултету), који се такође згрануо када је чуо да ми не дозвољавају полагање пријемног, те је и он одмах, преда мном, звао телефоном декана, и неке друге главешине и стручне службе факултета, али одговор је увек био – не може и тачка.
Моје позивање на члан 71. Устава Републике Србије у коме се јасно каже: „Свако има право на образовање“ а у следећем пасусу још прецизније стоји „Сви грађани имају, под једнаким условима, приступ високошколском образовању“ није уродило плодом, јер се испоставило да је Статут Медицинског факултета у Београду изнад Устава Србије.
У тренутку очаја, носио сам се мишљу да лепо упишем гимназију, четири године похађам наставу, па да им се онда поново нацртам на вратима, али тада, не само са циљем да учим већ и да их научим.
Али, некако баш тада, умрла је мајка Зорка, од које сам иначе тајио ту моју жељу а посебно пропалу ми акцију, а она, као свака мати, као да је то осећала, па ме је скоро до последњег дана, тихо али разговетно, учила и научила – да се пацијент гледа у очи; да медицина не треба да служи самој себи него човеку, те да лечимо њега а не болест; да будем јако обазрив, јер та наука једном руком даје, али другом узима; да пратим савремене токове медицине, али да никада не заборавим на стетоскоп; да бели мантил, по сваку цену, мора да остане „бео“…
