Od malena sam čitao knjige iz medicine, proučavao na sebi i ukućanima, ali i svakodnevno u domu slušao o umetnosti lečenja od majke koja je bila lekarka starog kova, opšte prakse (kasnije tokom zaposlenja u fabrici „ILR Železnik“ i specijalista medicine rada).
Sa druge strane, širom sveta sam upoznao mnoge ljude koji su u različitom starosnom dobu započinjali i sa velikim uspehom završavali brojne studije, te kasnije postali vrlo stručni u toj oblasti. Pritom, zagovornik sam i filozofije da dete ne treba da upisuje fakultet po šablonu, odmah nakon srednjoškolskog obrazovanja, pogotovo ne zbog roditelja ili nekog nepisanog pravila već tek onda kada oseti potrebu za tim. Posebno, poštovalac sam pravila da se čovek uči dok je živ!
I tako, u jednom trenutku, kada sam prešišao četrdeset godina, osetivši punu snagu, kako intelektnu, emotivnu i fizičku, tako i duhovnu, na zaprepašćenje mnogih (osim najbližih) odlučio sam da upišem Medicinski fakultet u Beogradu.
Krenuo sam u akciju, nabavio knjige i skripte iz biologije i hemije i sa puno elana učio za prijemni ispit 2014. godine. Pomagali su mi mnogi drugari, među kojima tada vrsni apsolvent medicine Vuk Aleksić, njegov brat Nemanja, kardio-hirurg, kao i više docenata i asistenata sa Medicinskog fakulteta.
Međutim, kada je došao trenutak da administrativno rešim prijavu za polaganje nastao je problem. Prof. dr Gordana Teofilovski koja je vodila studije medicine na engleskom jeziku (program koji sam želeo) primila me je veoma srdačno, ali sa dozom skepte oko mojih godina. Ipak, nakon kraćeg razgovora, predao sam sve potrebne diplome i dokumenta, ali par dana kasnije stigao je odgovor da nemam pravo da polažem prijemni ispit, samim tim ni da se upišem na fakultet, jer nemam završenu gimnaziju, već srednju školu (Elektrotehnička škola „Nikola Tesla“).
Na moje insistiranje da mi objasne u čemu je razlika, rekli su mi da u srednjoj školi nisam imao biologiju i hemiju, ali kada sam im dokazao da sam te predmete ipak pohađao onda su tvrdili da se to ne prihvata, jer sam nastavu imao u prvoj i drugoj godini, a ne u trećoj i četvrtoj.
Razgovarao sam sa mnogim profesorima koji su se čudili takvom stavu, kod prodekana prof. dr Predraga Peška sam pokušao da objasnim da to nema logike, čemu onda prijemni ispit, kakve veze ima u kojim razredima sam imao biologiju i hemiju kada je to bilo pre 25 godina, on se čovek isto zapanjio, zvao je telefonom dekana prof. dr Nebojšu Lalića koji mu je ponovio da je Statut fakulteta takav i da se samo primaju đaci koji dolaze iz gimnazije ili medicinskih srednjih škola.
Onda sam zapeo te sam otišao kod ministra prosvete, prof. dr Tomislava Jovanovića (inače prof. na Medicinskom fakultetu), koji se takođe zgranuo kada je čuo da mi ne dozvoljavaju polaganje prijemnog, te je i on odmah, preda mnom, zvao telefonom dekana, i neke druge glavešine i stručne službe fakulteta, ali odgovor je uvek bio – ne može i tačka.
Moje pozivanje na član 71. Ustava Republike Srbije u kome se jasno kaže: „Svako ima pravo na obrazovanje“ a u sledećem pasusu još preciznije stoji „Svi građani imaju, pod jednakim uslovima, pristup visokoškolskom obrazovanju“ nije urodilo plodom, jer se ispostavilo da je Statut Medicinskog fakulteta u Beogradu iznad Ustava Srbije.
U trenutku očaja, nosio sam se mišlju da lepo upišem gimnaziju, četiri godine pohađam nastavu, pa da im se onda ponovo nacrtam na vratima, ali tada, ne samo sa ciljem da učim već i da ih naučim.
Ali, nekako baš tada, umrla je majka Zorka, od koje sam inače tajio tu moju želju a posebno propalu mi akciju, a ona, kao svaka mati, kao da je to osećala, pa me je skoro do poslednjeg dana, tiho ali razgovetno, učila i naučila – da se pacijent gleda u oči; da medicina ne treba da služi samoj sebi nego čoveku, te da lečimo njega a ne bolest; da budem jako obazriv, jer ta nauka jednom rukom daje, ali drugom uzima; da pratim savremene tokove medicine, ali da nikada ne zaboravim na stetoskop; da beli mantil, po svaku cenu, mora da ostane „beo“…
