,,Браво Југословени!”
,,… у свету би брзо био угушен тероризам када би свуда били тако одлучни и храбри као што су Југословени…”
Овим и сличним речима светска штампа је, марта 1983. године, величала храбро и несвакидашње држање грађана Југославије, односно Београда, након атентата на турског амбасадора у нашој престоници. Шта се заправо тада десило…
Деветог марта 1983. године око 11:00 часова, црни мерцедес са дипломатским таблицама, у коме се возио турски амбасадор Галип Балкар, зауставио се на раскрсници садашње Ресавске и Булевара Краља Александра Обреновића. Био је први у колони чекајући зелено светло. У том тренутку, десној страни кола прилази Левонијан, први атентатор Јерменац из Либана, и испаљује четири метка у амбасадора који седи на задњем десном седишту. У исто време са леве стране прилази Елбекијан, други атентатор такође из Либана, и испаљује један метак у возача.
Пролазници почињу да вичу: ,,Убише човека! Држите убицу!”
Први атентатор, Левонијан, испаливши хице креће да бежи. Међутим, испред њега истрачава домаћица Зорица Золотић покушавши да га спречи у тој намери. Он потеже пиштољ, пуца, и рањава је у главу. Наставља да трчи тротоаром уз Булевар Александра Обреновића. Пролазници му се редом подмећу. Све их одгурава. Бежећи стиже до броја 34 где налеће на пуковника ЈНА у пензији, Слободана Брајовића, који то јутро шета унука. Пуковник одбацује дете у страну и баца се на атентатора хватајући га око струка. Поред њих се затиче и пролазник Миливоје Николић, такође се баца на атентатора и хвата га за леву шаку у којој је овај држао пиштољ. Левонијан успева да истргне руку, испаљује хитац и тешко рањава пуковника Брајовића који га је и даље држао око појаса.
Левонијан успева да се ослободи те претрчава улицу према Ташмајданском парку. Баш у том тренутку, негде код данашње пословнице Аир Сербиа (цркве Светог Марка), полицајац у цивилу који се затекао ту потеже службени пиштољ и пуца у атентатора. Левонијан, погођен, пада на земљу, а маса гневног света притрчава желећи да га шутирањем линчује. Појављује се други полицајац у цивилу, који спречава одмазду.
Други атентатор, Елбекијан, након пуцања у возача, бежи према Ташмајданском парку, а за њим трче многобројни пролазници покушавајући да га сустигну. Атентатор се окреће, пуца из пиштоља у људе који га јуре и смртно погађа Жељка Миливојевића, студента Машинског факултета који му је био најближи. Срећом, након тог испаљеног метка Елбекијанов пиштољ се заглавио.
Док пролазници јуре атентаторе, један грађанин ускаче у дипломатски Мерцедес, пребацује рањеног возача на сувозачево седиште, седа за волан и муњевито одвози ауто, са тешко рањеним амбасадором, у болницу.
Само неколико сати након овог догађаја, Мика Шпиљак, члан председништва СФРЈ који је остао у Београду, обавештава о свему томе државни врх, предвођен председником Председништва СФРЈ Петром Стамболићем и савезним секретаром за иностране послове Лазаром Мојсовим, који се тада налазио на службеном путу у Њу Делхију.
Између осталог, у тој депеши, Шпиљак предлаже да се храбри грађани Југославије који су учествовали у поменутој акцији, одмах одликују орденом Народног хероја, јер како каже ,,тиме би се истакла подршка општенародној одбрани и друштвеној самозаштити.“
(Извор: ,,Убиство турског амбасадора у Београду 1983. године и Југословенско-Турски односи”; др Ненад Ж. Петровић, научни сарадник, Институт за стратегијска истраживања, Београд.)
