Banja Luka se smatra gradom najlepših i najstarijih sevdalinki, a Banjalučani važe za najveće sevdalije i vrlo muzikalan svet pa otud i izreka:
”Ne jaši konja kroz Livno, ne laži kroz Mostar i ne pevaj kroz Banja Luku – ako hoćeš da se ne osramotiš!”
Krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka u Banjoj Luci živeo je čuveni Džefer-beg Kapetanović. Bio je vrlo bogat i ugledan muslimanski plemić ali takođe silovit, temperamentan i strašno naprasit. Kažu, da su mu se ljudi klanjali do crne zemlje. Nije teško bilo da sa konja mahne sabljom i odrubi glavu prolazniku ako mu se nije duboko poklonio i ”iz sveg grla selam nazvao”.
U gradu se znalo da će, kada Džafer-beg izlazi u šetnju posebno ako je rđave volje, biti nevolje. Pored svega toga, bio je i veliki ljubimac žena, imao je u svakoj mahali po nekoliko ljubavnica. Međutim, od tolikih žena, Džefer-beg je imao svoju najmiliju, devetnaestogodišnju mezimicu Džulbejazu, o čijoj lepoti se pričalo po celoj Bosni i Hercegovini.
Njoj je beg poklanjao najviše pažnje. Ali koliko je ljubav Džefer-bega prema Džulbejazi bila velika još je veća bila njegova ljubomora. Ako bi se u njegovom prisustvu, a kažu i kada bi samo čuo, neko usudio da pogleda mladu begovicu, kamoli da joj priđe, isti nesrećnik bi to odmah platio glavom.
Nebrojeno puta je dolazilo do krvoprolića izazvanog Džefer-begovom ljubomorom, u skoro svim slučajevima on je po kratkom postupku to rešavao i izlazio kao pobednik sve do sukoba sa jednim banjalučkim esnafom kada je beg poginuo u tuči.
Iza njega je ostala mlada, neopisivo lepa a sada i vrlo bogata kaduna. Počeli su udvarači i prosci da se javljaju iz svih krajeva Bosne i Hercegovine. Bez ikakvog predomišljanja – sve ih je odbijala. Čak i mlade begove, age, spahije, oficire…ni za koga Džulbejaza nije marila.
Nikome nije bilo jasno zbog čega želi da ostane udovica. Odbila je i mladog sarajevskog kadiju Enver-bega. Narod je svašta pričao o tom njenom stavu i mnoge glasine su kružile…ali pravi razlog niko nije znao.
I dok su tako svi mislili da ona želi čvrst udovički život Džulbejaza je provodila najlepše ljubavne dane. Još za vreme života Džefer-bega ona se zagledala u jednog banjalučkog bekriju Enesa Ismailovića, siromašnog i neuglednog plebejca koji je imao samo jednu sedefli-tamburu. Svaku noć je Enes ispred jedne kafanice udarao u svoju tamburu, pevao sevdalinke i uzdisao za njom a ona krišom kroz prozor gledala svog bekriju i maštala o njemu.
Posle smrti Džafer-bega njihova ljuba je uzela maha. Svake noći sastajali su se krišom u velikom cvetnjaku iza njene kuće. Tu su provodili najlepše dane, odnosno noći, sve do trenutnka kada im je dosadilo da se kriju i kada su odlučili da se pokažu javnosti i ozvaniče svoju vezu. Na zaprepašćenje celog grada stupili su u brak i Enes se uselio kod nje u kuću.
Nedugo zatim jedan nepoznati banjalučki pesnik napisao je pesmu o ljubavi Džefer-begove udovice i bekrije Enesa. Pesma je postala toliko popularna da se čak i danas sa najvećim uživanjem peva.
Po mnogima je to najlepša i najosećajnija sevdalinka Bosne i Hercegovine. Vremenom su reči pesme prilagođavane i menjane a originalni zapis nepoznatog autora glasi:
”Od kada je Banja Luka postala,
Nije lepša udovica ostala,
Nego što je Džefer-bega kaduna,
Jer nju prosi sarajevski kadija,
Ona neće sarajevskog kadiju,
Ona voli banjalučkog bekriju.”
Na prvoj slici iz 1937. godine se vidi trošna i zapuštena kuća Džefer-bega koja je još tada bila dugo vremena pusta a na drugoj se vidi, zarastao u korov, grob Džulbejaze (ne znam da li danas tamo postoji neki trag ovoj kući ili grobu).
Na kraju, birajući između stotinu fenomenalnih izvođača ove divne pesme na Jutjubu, za ovaj post sam Vam odabrao ”Divanhana” iz 2016:
