Крагујевачки Чарли Чаплин

Почетком прошлог века живео је у Крагујевцу један младић, који је још од малих ногу био опчињен Чарлијем Чаплином. Рано је остао без оца те је са мајком једва преживео страхоте Првог светског рата, а када је стасао у момка, негде око 1925. године, већ је до савршенства умео да имитира свог идола – Чаплина. Посебно је одушевљавао комшије и пријатеље када обучен у широке панталоне, са полуцилиндром на глави, залепљеним брковима, великим ципелама и штапом у руци изводи керефеке по кући и дворишту.

Врло често је одлазио у биоскоп и без даха гледао неме филмове у којима Чаплин забавља публику. Толико се уживео у улогу познатог комичара да је данима могао да не скрене погледа са његове слике вежбајући покрете и мимику. Овладао је великим репертоаром гримаса, ходања и гегова помоћу којих је оживљавао читаву радњу са платна. Набавио је чак и Чаплинов фрак, па је у потпуности изгледао као светска звезда.

Толико је постао интересантан да је сваке године, о Белој недељи (празник Беле покладе – последња недеља пред почетак божићног поста), предводио карневал у Крагујевцу у коме су учествовали многобројни грађани, а одушевљена деца и окупљен народ на улицама бурним аплаузом поздрављали свечану поворку, те упирући прстом на предводника, уз смех, усхићено коментарисали: „Гледајте, исти Шарло, исти Шарло…”

Једне године, након громогласног аплауза упућеног јунаку ове приче, из публике истрча прелепа девојка, баци се нашем „Чаплину” у загрљај и срдачно и топло га пољуби у образ, те одмах затим замаче у гужву. Маса окупљеног света је њен гест поздравила бурним аплазом и овацијама, а он остаде у месту ошамућен…

Сутрадан, када је збацио са себе реквизите Чаплина, као без главе, опијен од среће, одјурио је у град тражећи по улицама тајанствену девојку од јуче. И нашао је, шетала је са другарицама корзом. Наш јунак усхићен од среће храбро стаде пред њу и рече:
„Ја сам Шарло, госпођице!”
Девојка застаде, погледа добро младића и кроз осмех рече:
„Ви сте дивни, али као Шарло. Зато сам вас јуче и пољубила”, те се одмах након тога поново изгуби у гомили шетача. Младић је клонуо, те скрхан од тешког разочарења врати се кући и паде у постељу. Покушавао је, наредних месеци, још неколико пута да јој се приближи, али сваки напор је био узалудан.

Следеће године, о Белој недељи, опет се на улицама Крагујевца појавио „Чарли Чаплин”, али сада је некако другачије изгледао, замишљен, мало збуњен, више нестрпљив…очима је летео преко масе света трагајући за девојком која се, стварно, опет из гомиле, појави, приђе и пољуби га у образ. И тако је из године у годину крагујевачки „Чарли Чаплин” живео само за тај дан. Све друго је запоставио и кућу и другове и здравље… Писао је писма, слао молбе, преклињао, али све је било узалуд, девојци није могао прићи.

Туга због несрећне љубави све више је обузимала младића. У једном тренутку он се одлучио на последњи очајнички корак – написао је опроштајно писмо девојци и попио већу количину смртоносног раствора камене соде. Лекари су успели некако да му спасу живот, али и поред тога што су последице биле стравичне, он је смогао снаге да се, наредне године, још једанпут појави на улицама Крагујевца, у улози свог живота, као Чарли Чаплин. И опет је девојка пришла, али сада га је пољубила у уста што је самртнику унело трачак наде у већ отписан живот…

Али, то ипак није било довољно да га заиста спасе. После неколико дана, умирући у великим мукама, позвао је мајку и затражио своју слику у Чаплиновом костиму:
„Ставите ми је на споменик…” биле су његове последње речи.

Скрхана болом мајка је синовљев завет испунила, али поред слике, на споменик, уклесала је и речи:
„Кроз вихор и огањ и животну борбу, увек си весео и победник био, и сваке године о покладном добу, Шарловом костиму посветиш се цио. А данас под овом каменитом плочом, нестало је шале и животне борбе”

Лјубинко Минић
(1907-1930)

*Споменик се и данас налази на гробљу у Крагујевцу, али је у доста лошем стању, слова су потпуно избледела, а слике нестале…