Како је преживео атентат, 1978. године, у срцу Менхетна, на углу 42. улице и 6. авеније у Нјујорку, када га је припадник екстремне хрватске емиграције, са два од четири испаљена метка, погодио у раме и главу, те га ниједан таксиста тако крвавог и рањеног није примио у аутомобил већ га спасила пријатељица, медицинска сестра, која се случајно затекла у близини, како је, више од двадесет година, тумарао по судовима да докаже, а на крају то и успео, да није аутор лажне вести о „вуковарским бебама” из 1991. године, или како је, седамдесетих година прошлог века, био аутор и водитељ најслушаније радио-емисије на нашем језику у Америци у којој је хвалио земљу из које је отишао… о свему овоме вам сада нећу причати.
Ако сте некада шетали поред Саве на новобеоградској страни верујем да сте имали прилику да уочите јато лепих белих гусака како, обично једна за другом крстаре, мало код речног острва, мало око сплавова, понекад одмарају и на степеништу бетонског бедема, а можда сте приметили и неколико лабудова који као адмирали поносно плове.
Пре петнаестак година, јунак ове приче, преузео је на себе врло одговорно, захтевно и необично задужење – да чува, негује и свакодневно храни јато малих гусака које су се изненада појавиле код његовог сплава на Ади Међици. У почетку их је било само неколико, али временом, уз помну пажњу и искрену бригу њиховог старатеља, породица ових пернатих животиња се умножила, те их данас има тачно 28.
Није прошао ни један једини дан да овај несвакидашњи хуманиста не дође ујутру са пуним кесама хране. Како се чамцем опрезно приближава острвцету, тако се његова „бела армија” окупља, препознајући глас свог хранитеља још са друге обале. Грдно се варате ако мислите да су га оштра зима и залеђен, непроходни пловни пут, спречили да верно обавља зацртану мисију. На позив овог племенитог господина, одмах реагује Жика ледоломац, пробија се на новобеоградску страну својом грдосијом, на коју хитро, као младић, ускаче овај пензионер носећи џакове хране.
Пре неколико година, на пролеће, хитно је позван према Остружници, јер су неки људи тамо пронашли малу, напуштену, тек рођену, гуску, те одлучили њему да је предају. Прихватио је оберучке, а када је уз ракијицу и весеље, у част новог члана, заједно са другарима „стручњацима”, закључио да је у питању гусан, његовој срећи није било краја.
Међутим, како је време пролазило нови члан породице се почео разликовати од других. Перје на леђима је попримило другачију боју, корен кљуна се зацрвенео, па је „колегијум” Аде Међице закључио, а касније то ветеринари и потврдили, да је ова нова „гуска” заправо – Мутави патак (Мошус). Велико изненађење и благу тугу заменили су новим весељем организованим у част лепотана, за кога је актер моје приче предложио име Карло, а весела дружина једногласно прихватила.
Вјека, како га из милоште зову, свакодневно води бригу и о осам мачака које буквално станују на Ади Међици. Оне не само да имају своју улицу, већ и мали објекат у коме се налази више полица обложених меканим сунђерима згодним за дремање. Свака врата на његовом сплаву или сојеници имају малу рупу на дну кроз коју ове, с љубављу одгојене маце, улазе када им је хладно.
Поред тога овај заљубљеник у природу води рачуна и о разним птицама, те је на дрвећу око свог плаца поставио више кућица за врапце, препелице као и за малог вранца који се сврстава у прву групу глобално угрожене врсте са неповољним статусом заштите у Европи.
Целокупну пензију Вјека троши на своје љубимце, припремајући им свакодневно „шведски сто” на коме се налази више врста житарица, наменске хране из конзерви, млеко, пилеће главе и сл. А како га дочекују тако га и испраћају, жељно ишчекујући наредни дан, те цвркућу, мјаучу, гачу, а само патак међу гускама – „кваче”.
Вјекослав Вјека Радовић
dav 
sdr 
dav 
dav 
sdr 
dav 
