Након што се образовао у области филозофских и педагошких наука, те 1844. године дошао у Београд и одмах постао васпитач кћери кнеза Александра Карађорђевића, а затим професор на Лицеју и Војној академији, Матија Бан, рођен 1818. у Петровом селу поред Дубровника, после обиласка околине Београда, која му се страшно допала, а нарочито Голо брдо, обратио се Општини са молбом да му на том пределу продају један део.
Међутим, због његових заслуга учињених Србији у дипломатским и другим пословима, Општина одбија да му прода, већ 1850. године доноси одлуку да му поклони једну парцелу, која се налазила одмах испод Немачког гробља (остаци и данас постоје), на крају улице кнеза Вишеслава, на самом врху Голог брда одакле се пружао предиван поглед на Саву и Дунав.
Бан је на том имању саградио летњиковац у шумадијском стилу, са великом терасом и неколико мањих споредних кућица. Велика башта са разноврсним цвећем, које је доносио из Дубровника и са грчких острва, граничила се са родним виноградом и богатим воћњаком који је брижно одржавао, а поред свега тога гајио је и пшеницу и кукуруз.
Матија Бан је ту одржавао своја позната посела – дружења, а често су му гости били Јован Јовановић Змај, Лјуба Ненадовић, али и лично кнез Михаило, који је једном приликом, уживајући заваљен у баштенској столици, изјавио: „Да, ви имате у Београду најлепши поглед”. У свом летњиковцу Бан је и умро 1903. године, а тај предео око његове куће народ је почео да назива прво Бановац, а затим и Баново брдо, име које се задржало све до данас.
