Небојша Б. Васиљевић, човек од кога сам много научио, и још увек учим, господин префињених манира, дипомирани инжењер, светски стручњак за градњу бродова и високо цењени експерт у круговима бродовласника, провео је цео радни век на челу конструкторског тима Бродоградилишта Тито у Београду, које је са производњом речних и морских бродова, у једном дужем периоду, било међу најбољима на планети.
Када је Ирак, 1975. године, расписао међународни тендер за изпоруку 167 бродова – потискивача, на коме је учествовало 107 бродоградилишта из целог света, убедљиву победу је однела Удружена речна бродоградња СФРЈ и то са пројектом „специјалног потискивача који може несметано да ради у тропским климатским условима са повременом интезивном појавом олујних пустињских ветрова и примесама у ваздуху”, можда и данас ненадмашним пројектом којим је руководио лично господин Васиљевић.
Свих 167 пловила је у задатом року испоручено купцу, а интересантно је то да је Небојша са прва два потискивача, после прекида пловидбе на древном пловном путу реке Тигрис који је трајао више стотина година, 25. марта 1977, упловио у Багдад, и тиме је поново био отворен речни пловни пут у целости за комерцијално коришћење – од ушћа Шат-Ел-Араба у Персијски залив до Багдада у укупној дужини од 926 км.
На стотине интересантних прича бих могао да вам пренесем, а које сам упијао од дивног господина Неше, писао бих сатима и сатима, па је можда боље да то оставим за неки други медиј, нпр. папир, али ево за ово јављање само још једне…
Шведски чувени инвеститор и бродовласник, након више састанака са Небојшом, наручио је од Бродоградилишта Тито, 1991. године, прекоокеански контејнерски брод дужине 105 а ширине 16 метара. Таман када је екипа од 2000 запослених у нашем бродоградилишту почела да гради ову грдосију, светске силе су увеле санкције према СРЈ, набавка материјала је била изузетно отежана, у једном период и тотално прекинута, али су наши виспрени стручњаци ипак успели да га 1999. заврше, и наредне године испоруче купцу. Стелла Царабиц, како је инвеститор назвао своје чедо, је имао „ИЦЕ ЦЛАСС” сертификат, што значи да може без проблема да плови кроз лед висине један метар.
Поринут је у Саву тако што су подводни багери данима пре тога дубили тло реке како би брод несметано запловио, а посебна проблематика је била пролазак испод Железничког моста. Због превелике висине брода (седам стамбених спратова) морали су да га потопе на нулу, скоро да је вода улазила на платформу, те га тако зароњеног провукли испод моста кога су чак и тада мало закачили и огребали.
Стелла Царибиц, највећи пловни објекат икада изграђен у српским бродоградилиштима, био је од стране власника, осигуран код Лојда и то од 100% узрока и последица, чак и од бомбардовања, те кружи прича, по бродским кулоарима, да је НАТО само због тога, 1999, одустао од гађања Бродоградилишта у Београду.
(Извињавам се због наше неуспеле селфи фотографије)
Занимљива прича, хвала!