Када је, 1861. године, Јован Јовановић Змај (1833-1904) дошао у болницу да посети болесну сестру од тетке, поред њене постеље затекао је Еуфрозину (Розину) Личанин (1844-1872), ћерку чувеног трговца из Новог Сада Павла Личанина.
Прелепа седамнаестогодишњакиња, из милоште звана Ружа, истог трена је освојила срце младог песника који јој је, убрзо након тога, послао прво писмо:
„Мила госпођице Ружо!
Увек сам се чудио, кад је ко писмо писао тамо где би се речима изразити могао; сад видим да нисам имао право. Сад најбоље видим да има ствари, које се ни речима ни писмом довољно казати не даду, а затајати, прећутати никако.
Ви, читајуци сад ово писмо или сте се намргодили или сте се можда мало застидели осећајући, да вам сасвим неповољно није. Ако се мргодите, дерите писмо таки, милим Вас; немојте даље читати, што и да знате где помоћи не можете, подерите га таки, не заборавите, да сте га икад добили, заборавите сасвим, Ви ћете лако а ја ћу како узмогу. Али ако га подерали нисте, ако сте (не само из љубопитства) и на ову страну прешли то седите, па ми напишите да ли је Ружино срце сасвим њено, па ако је и ако ја Ружи сасвим немио нисам, ако бих могао и милији бити, ти ми шаљите брзо то неколико речи, да их пољубим онако, како се само еванђеље љуби.
Да знам да ћете Ви ово писмо иоле радо читати, пустио бих срцу на вољу, али онда бих Вам имао толико написати и казати да у вашу шатулу заиста не би стало. Од како знам, цвеће сам одувек волео, зато што је лепо, добро и невино, што мирише, што се њиме човек накити и поносити може, али никад још нисам толико, тако слатко и озбиљно о цвећу мислио и сањао као сад, и то о ружи и о рузмарину.
Ви ћете можда ово писмо госпођици сестри, можда и госпођи матери показати, не марим, али само немојте пре, док ми без ичијега савета из свог срца, искрено српски на ово писмо одговорите.
У највећој хитности завршујем, јер ме кола чекају. Надам се кад дођем, надам се много. Бар ћу на путу натенане мислити моћи, како Вас је писмо моје расрдило или изненадило.
Будите ми здрави, сам се чудим од куд сам ово писмо нехотице пољубио.
Ј. Јовановић, 5. децембар 1861. године”
Госпођица Ружа Личанин му убрзо одговара:
„Поштовани господине!
Кад сам Ваше писмо примила, нисам знала јесам ли будна или ми је на сну дошло. Дуго сам се мучила, оћу ли детињу дужност преступити и без материног знања жељу Вам испунити, најпосле одважим се уверити Вас да је срце још сасвим моје, да чије би било, кад све до сад нисам знала да се може коме поклонити, слушала сам више пути, ал’ осећала и веровала нисам.
Ружа”
