Након што је Душевна болница у Београду, 1935. године, добила свој засебни телефонски број, 20-313, становници престонице су почели да збијају неслане шале.
Из дана у дан, из ноћи у ноћ, телефон у болници је непрестано звонио, запослени су морали да се јављау не знајући да ли је позив лажан или не.
– Је ли то број 20-313? – упита нервозни женски глас.
– Јесте! – одговори болничар.
– Онда молим вас хитно пошаљите такси пред кафану „Топлица”. Чекаће једна дама са лисицом око врата!
– Ма знате ли, госпођо, да је ово Душевна болница?!
– ?!
Тренутак касније, из собе са телефоном, у кафану се враћа дама дочекана грохотам смеха њеног друштва.
– Хоћеш кући. Тако ти треба. А шта је одговорила такси служба?
Ово је само једна у низу непримерних шала које су „комични” грађани правили на рачун Душевне болнице, а могу да замислим до ког стадијума беса је доведен управник болнице, др Иван Барбот, када је морао, августа 1936. године, путем дневних новина буквално да запрети и пошаље последње упозорење:
„Ако Београђани не прекину неукусне шале са Душевном болницом ова установа затвориће телефон!”.
Након тога је и полиција прискочила у помоћ, постављали су „ловце” у телефонске централе, прислушкивали разговоре, јурили по кафанама госте, али докони људи су почели са јавних говорница да позивају, па чак и да долазе до саме ограде болнице, завирују унутра, добацују болесницима, чак их и гађају каменчићима тако да се створила сасвим супротна слика – да су болесници здрави, а посетиоци лудаци.
