Марта месеца 1865. године, Јован Бошковић, професор и писац – значајна личност културног и јавног живота у Србији, обратио се Јовану Јовановићу Змају са информацијом да влада Србије тражи химну па су одлучили да, без званичног конкурса, позову пар истакнутих песника и композитора како би ову најсвечанију песму поручили а аутора одабране наградили са 40 златника.
Змај му је одмах уз захвалност одговорио: „Разумео сам жељу српске владе да то буде народна химна, кад сте се у том послу и мене сетили, а ако сте ви мислили апотезе ма којој личности или званичнопараднопразне фразе, то се могло и наближе наћи”
У том писму Змај даље образлаже свој предлог химне: „Ја сам ову химну са оним одушевљењем певао, које ме никад не мине када на велику Србију помислим, ал што није испала онако како бих ја желео, узрок је то што се морало освртати и на данашњи положај Србије, а и на твоје речи, да се спомене и тужна прошлост а и опет да се не спомене Видовдан. Да се могло онако како се мени певало, испало би другачије.”
Змај је у том интересантном писму имао и више замерки влади Србије: „Нисте добро радили, што сте у једно исто време и песму и арију тражили, јер тако, композитор са песником није у договору, па најбоља арија неће најбољој песми одговарати, тј. неће за њу бити. Требало је прво песму имати, пак онда за тај метрум, арију тражити”.
Међутим, и поред ових примедби Змај је посетио свог доброг пријатеља, Корнелија Станковића, који је тада већ био врло болестан и на самрти, показао му текст химне коју је написао, те га замолио да бар оквирну мелодију срочи. Генијални Корнелије је одржао реч и последњим атомима снаге написао композицију за Змајеву химну, али није стигао да провери последње ноте јер је 16. априла умро.
О овом тужном догађају Змај такође пише свом пријатељу Бошковићу у писму, а поред тога му скреће пажњу и поручује: „Ако се мој текст химне усвоји и мени прва награда досуди, онда те опуномоћавам да у име моје изјавиш: ја награду примити не могу, не зато што бих бајаги у стању био, да дукате одбацити могу, већ једино зато, што држим да ће народна химна светлије и поноснија бити, кад се за њу може казати, да није за новац рађена. И тако се код нас много за новац ради, нек бар ово буде из чистог патриотизма.”
Химна Србије:
(аутор: Јован Јовановић Змај)
Боже правде, браничу створења,
Боже нада, Боже искушења,
Праотаца штите свети,
И синова с’ њиних сети!
Свак је Србин син јунака,
Што је за крст живот дав’о,
Јера му је знамен крста
И слободу обећав’о.
Боже греха јоште не опраних
И векова горко проплаканих,
Да ти није Србин мио
Ти му не би бранич био.
И у муци искушења
И у ноћи доба глуво;
Ти нас, Боже тамо водиш
За што си нас чув’о!
Боже сунца, који таме зрачиш,
Који ведриш и који облачиш,
Ноћ је била црна, дуга –
Разведри нам небо с југа,
Да у зраку светлих дана,
У врлини светла жара
Пропевају тужна срца,
Загрле се браћа стара.
Светли душе, дај нам твоју снагу,
Благослови отаџбину драгу,
Благослови владаоца,
Дај у њему земљи оца!
Да нас учи како ваља
Ићи смело дичној мети,
Како ваља Србин бити, –
За род живет’ ил’ умрети.
Поред ове Змајеве химне, влада Србије је тада добила и предлог од Стевана Владислава Каћанског као и од Милорада Поповића Шапчанина па једном приликом могу и њих да вам прикажем…
