„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”

Чим се доселио у Београд, 1878. године, др Јован Јовановић Змај је истог дана посетио свог великог пријатеља, измученог, Ђуру Јакшића са којим је већ 27 година непрекидно друговао. Видевши да је болест узела маха Змај хитно позива још једног лекара, др Лазу Докића, али помоћи није било – Јакшић је умро, око шест часова у зору, 16. новембра 1878.

Дубоко потрешен смрћу свог верног сарадника и присног пријатеља, сматрајући себе чланом Ђурине фамилије, Змај је током величанственог погреба ишао са децом и његовом породицом, а одмах након сахране иницирао код београдске омладине покретање „Одбора за издавање Ђуриних дела и помагање Ђурине породице”.

Омладина у Одбору хитро креће у акцију и организује велики скуп – забаву, како би од улазница сакупили потребан новац за остварење мисије. Народно позориште им уступа салу, Ђорђе Вајферт позајмљује столице, неколико кафеџија је спремало гозбу, а градска управа је затворила улице око позоришта где је планирана велика вечера.

Ђаци гимназије задужени за организацију осмисли су детаљан програм за то вече који се састојао од разних песама, музичких нумера, игре и плеса, али им се учини да би ваљало да имају још једну специјалну рецитацију, посвећену Ђури Јакшићу, те се запутише у Скопљанску 12 на први спрат, право у стан Јове Змаја:
„Чика Јово, треба нам једна лепа песма која би унела нешто ново и све госте, још једанпут, подсетила на нашег Ђуру” – рече ђак, представник Одбора.
„Дођите, децо, за пар дана” – одговори им разнежени Змај.

Забава је блистала, успех је био несвакидашњи. Гостију је било толико да су једва стали у пространо позориште, а задовољство на њиховим лицима у потпуности је одговарало прикупљеним средствима – 120 дуката који су одмах предати удовици, госпођи Тини Јакшић.

Нарочито дирљив моменат на раскошном балу, током ког је ретко ко од присутних успео да задржи сузе, десио се када је Драгутин Петровић, ђак VII разреда гимназије, почео да рецитује нестварну песму, само неколико дана раније написану пером Змаја, чији стихови вечно светле:

„Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л’ бејасте ви на гробљу када,
Ај’ на гробљу, на голему?
— Та увек смо ми на њему.”

….

„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
„Што не могох — ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
„Што ја почех — ти продужи!”
„Још смо дужни — ти одужи!”

А која се завршава:

„Да л’ то снага ниче нова? —
— Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с’ купе
Око гроба Ђуринога!”

Песма „Светли гробови”