Proboj Solunskog fronta i povratak naše vojske u Srbiju, 1918. godine, još više je ohrabrilo sedamnaestogodišnjeg Milana Rankovića, da napusti rodni Kosmaj i sa tek venčanom suprugom, dođe u Beograd u želji da svoje umeće potkivanja konja, ali i snalažljivost pri popravljanju zaprežnih kola pokuša da unovči.
Približavajući se prestonici, Carigradskim putem (sada Bulevar kralja Aleksandra), na jednom proplanku, gde su se ukrštale utabane staze, zastade malo da se odmori. Tu, gde je seo, tu je i ostao (danas je to broj 392). Podigao je baraku i počeo uslužno prolaznicima da potkiva konje. Iste godine je dobio sina Živomira, a već 1921. registrovao pravu potkivačku radionicu u kojoj je ujedno popravljao i točkove zaprežnih kola.
Živomir je odrastao uz oca, vrsnog majstora, i ne samo da je preuzeo već je i nadogradio znanje i veštinu, te je prilikom preuzimanja vođenja radnje, tridesetih godina prošlog veka, proširio njenu delatnost i počeo da servisira točkove automobila. Nakon Drugog svetskog rata njegova radionica je bila centralno mesto gde su Leka, Krcun, Stambolić i ostala viđenija ekipa toga doba redovno dolazili i prepuštali svoja kola u sigurne ruke.
Živomir je 1947. godine dobio sina Đorđa koga je od malih nogu učio zanatu prenoseći mu sve tajne posla.
Mali Đole je pokazao veliki talent i vrlo brzo nasledio porodični posao koji i dan danas, u osmoj deceniji života, tako besprekorno i sa velikom ljubavlju obavlja, uz pomnu pažnju i sve češću pomoć supruge Mire, da mu epitet iz naslova ove priče savršeno pristaje – čika Đole, doktor za felne!
ĐORĐE Ž. RANKOVIĆ
