Пробој Солунског фронта и повратак наше војске у Србију, 1918. године, још више је охрабрило седамнаестогодишњег Милана Ранковића, да напусти родни Космај и са тек венчаном супругом, дође у Београд у жељи да своје умеће поткивања коња, али и сналажљивост при поправљању запрежних кола покуша да уновчи.
Приближавајући се престоници, Цариградским путем (сада Булевар краља Александра), на једном пропланку, где су се укрштале утабане стазе, застаде мало да се одмори. Ту, где је сео, ту је и остао (данас је то број 392). Подигао је бараку и почео услужно пролазницима да поткива коње. Исте године је добио сина Живомира, а већ 1921. регистровао праву поткивачку радионицу у којој је уједно поправљао и точкове запрежних кола.
Живомир је одрастао уз оца, врсног мајстора, и не само да је преузео већ је и надоградио знање и вештину, те је приликом преузимања вођења радње, тридесетих година прошлог века, проширио њену делатност и почео да сервисира точкове аутомобила. Након Другог светског рата његова радионица је била централно место где су Лека, Крцун, Стамболић и остала виђенија екипа тога доба редовно долазили и препуштали своја кола у сигурне руке.
Живомир је 1947. године добио сина Ђорђа кога је од малих ногу учио занату преносећи му све тајне посла.
Мали Ђоле је показао велики талент и врло брзо наследио породични посао који и дан данас, у осмој деценији живота, тако беспрекорно и са великом љубављу обавља, уз помну пажњу и све чешћу помоћ супруге Мире, да му епитет из наслова ове приче савршено пристаје – чика Ђоле, доктор за фелне!
ЂОРЂЕ Ж. РАНКОВИЋ
