Ана, супруга Кузмана Рацковића*, увидевши како мајке поступају са децом, дође до закључка да „наш народ све донде у моралном и материјалном погледу напредовати неће, док не узима добро васпитане матере”, те реши да своју половину заједничког иметка „остави на женску школу српске православне вероисповести у Кикинди”.
Ову своју родољубиву намеру Ана саопшти мужу у последњим тренуцима свог живота, те вечно заклопи очи 7. новембра 1868. године.
Кузман Рацковић, након смрти своје вољене супруге, без много размишљања, својом половином иметка се придружи овој племенитој идеји, па све што је имао завешта у фонд који је назвао: „Опште полезно заведеније Кузмана и Ане Рацковић”, те у својој опоруци од 29. јануара 1869. године записа:
„Искуством уверен, да прост народ само зато у сујеверију и убиточним обичајем морално и физички пропада, што од свештенства пренебрегнут, никаквог елементарног за живот настављенија учесник не бива; но оба пола дивијаком подобно подрашчују, зато ја за нужно држим, да заведеније ово женском полу посветим тако: да се у двема девојачким школама, до четрдесет прости обаче честити оцева девојака у заведеније за две године приму од којих свака девојка јежегодно 25Ф, да добије и тако за то време нужне за кућевну газдарицу и честиту матер науке да присвоји, како би својој деци од колевке добро улити и од зла сахранити могла”.
- Ана и Кузман Рацковић нису имали потомака а били су изузетно имућни (можда најбогатији у Кикинди), колико сам успео да истражим, око 100.000 форинти у злату су завештали тада у својим тестаментима.
