Беспрекорно је говорио више језика, те се посветио превођењу светских дела међу којима су: „Француски сељак Паросја”, „Разговор с Месецом из Приксенске тамнице”, „Земља и природне појаве на њој”, (овај рад му је 1870. био награђен из Фонда Илије Коларца), затим „Узајамне снаге у природи”, „Сеоска школа”, „Физички основи живота” итд.
Током 1871. године одлази у Берлин где почиње да студира медицину, али пред крај студија, покошен од туберкулозе, као трећи бисер у породици Радовановић, умире у својој 23. години.
Пар месеци касније, његов отац Маринко примио је, од чувеног Немачког биолога, научника и уметника, писмо следеће садржине:
„Прима: Маринко Радовановић
бивши судија Великог суда у Београду
Високо поштовани господине,
Данас добих у српском преводу моју књигу „Природну историју постанка” коју је ваш син Алекса превео, а коју ми је г. Милан син ваш изволео послати, заједно са љубазним писмом вашим, који сте ме изволели почаствовати.
Дозволите ми, високопоштовани господине, да вам на овој доброти вашој моју најсрдачнију благодарност изјавити смем, и уједно да вам бледим изразима саопштити могу ону дубоку коју сам осетио чувши за неисказани губитак који сте претрпели смрћу вашег тако доброг, и љубљеног, сина: „ваше надежде” – О, колико бих сретан био бити му у помоћи при његовој научној студији!
Не умем вас тешити, јер ви нисте сами који сте његовом смрћу уцвељени. Сина вешег оплакују сви људи од науке, јер је смрћу његовом науци отргнут радник један, који тако млад и тако даровит и приљежан обећаваше премного….
…Име његово и спомен његов бити ће вечан и код нас у туђини, као што му светла успоменаникад потамнити неће међу земљацима његовим у Београду, и у круговима људи образованих и у колу правих научара!
Изјављујем вам повторително дубоку тугу своју, и најискреније саучешће у жалости вашој, ја вам срдачно захваљујем на дару вашему, и молим вас да примите уверење мога најдубљег поштовања.
Вама одани, Ернест Хекел.”
Алекса М. Радовановић (1852-1875)
