Нјегов стриц је имао три прекоокеанска брода који су превозили угаљ из Енглеске у Кину, па се на један од њих, по имену „Стефано”, 1875. године, укрцао јунак моје приче, рођени Дубровчанин, заједно са четрнаест чланова посаде и капетаном Милославићем такође из Дубровника. Након неколико месеци пловидбе, негде у близини Аустралије, капетан командује заокрет према северозападу, али кормилар грешком окреће брод према североистоку, те под пуном брзином, налећу на подводни гребен и доживљавају бродолом.
Капетан и неколико чланова посаде су одмах погинули, док је осталих десет чланова посаде плутало данима на даскама. Када их је море коначно избацило на обалу, осморица су већ били мртви, док су јунак моје приче и морнар Иван Јурић са Пељешца, чудом преживели. Тражећи храну упутили су се у унутрашњост где су налетели на дивље племе које их је, за дивно чудо, домаћински прихватило и окрепило. Четири месеца су живели са урођеницима хранећи се само корњачиним месом. Нјиховој срећи није било краја када су једног дана угледали енглески брод који је ловио бисерне шкољке у близини. Капетан, Чарл Турчи, их прихвата и превози у Европу, а затим стижу у Дубровник где их је маса света усхићено дочекала.
Након пет година проведених у школовању, пут га одводи у Америку, у Нју Орлеанс, где покреће фирму за сервисирање бродова. Постаје врло познат и богат, истиче се на свим хуманитарним пољима, те још за време његовог живота, градска управа поменутог града, доноси одлуку да једну од важнијих улица тада, назове баш по њему – Баццицх Авенуе. (данас Баццицх Ст)
Михо Бачић (1859-1935)
