Када је крајем септембра 1877. године, министру унутрашњих дела Кнежевине Србије Радивоју Милојковићу, донето неко камење из околине Сокобање, а које је пало са неба, он исто није хтео ни да погледа већ је џак са доказима проследио у Велику школу на разматрање.
Тада на сцену ступа професор Јосиф Панчић који је добио специјални задатак да испита цео случај. Он позива колеге Симу Лозанића и Лјубу Клерића, те заједно 1. октобра одлазе на лице места у Сокобању. Тамо су их мештани затрпали разним сведочењима о камењу са неба и сви су били сагласни око тога да су чули три снажне експлозије а одмах затим и „пуцњаву као од пушака”.
Једни су мислили да Турци поново нападају топовима, други су били убеђени да неки вулкан оживљава, а они старији су мудро зборили о врелом камењу које с неба пада. Сви су осетили да се земља тресе. Између села Шарбановаца и Девице професору Панчићу су показивали руком ка небу где се након експлозије видео омален али густ облак из ког су излазила три усијана ђулета.
У селу Блендији и Дугом пољу сељацима се у том облаку указао човек на белом коњу завијен белим велом, други су тврдили да је облак био тако страшан да су побегли у кућу и више нису из ње излазили. Они који су се затекли у близини пада камења, нису смели да приђу, а само најхрабрији су из даљине посматрали рупе у земљи. Многи су тврдили да им је стока од страха на све стране побегла, а они искуснији су говорили да то црно камење не слути на добро. Међутим, Панчић је забележио и изјаву једне „срчне бабе са планине Девице” која је тврдила: „врело камење је добро по народ српски”.
Највећи камен је пао испод Радине шуме, на њиву Ђоке Живковића која се налазила 4-5 км северно од Сокобање, и тај комад је тежак био 38 кг. Ђока је одмах након тога три пута преорао њиву, ради урока, па Панчић са колегама није установио колика је била дубина рупе.
И тако редом, од села до села, професори су сакупљали камење од мештана, те се са неочекиваним гостом од 49 кг, названим „Соко-бања”, вратили у Београд након чега је Јосиф Панчић написао исцрпну научну студију на 30 страна и објавио је у Гласнику српског ученог друштва 1880. године под насловом: Соко-бања први метеорит у Србији.
