Njegov stric je imao tri prekookeanska broda koji su prevozili ugalj iz Engleske u Kinu, pa se na jedan od njih, po imenu „Stefano”, 1875. godine, ukrcao junak moje priče, rođeni Dubrovčanin, zajedno sa četrnaest članova posade i kapetanom Miloslavićem takođe iz Dubrovnika. Nakon nekoliko meseci plovidbe, negde u blizini Australije, kapetan komanduje zaokret prema severozapadu, ali kormilar greškom okreće brod prema severoistoku, te pod punom brzinom, naleću na podvodni greben i doživljavaju brodolom.
Kapetan i nekoliko članova posade su odmah poginuli, dok je ostalih deset članova posade plutalo danima na daskama. Kada ih je more konačno izbacilo na obalu, osmorica su već bili mrtvi, dok su junak moje priče i mornar Ivan Jurić sa Pelješca, čudom preživeli. Tražeći hranu uputili su se u unutrašnjost gde su naleteli na divlje pleme koje ih je, za divno čudo, domaćinski prihvatilo i okrepilo. Četiri meseca su živeli sa urođenicima hraneći se samo kornjačinim mesom. Njihovoj sreći nije bilo kraja kada su jednog dana ugledali engleski brod koji je lovio biserne školjke u blizini. Kapetan, Čarl Turči, ih prihvata i prevozi u Evropu, a zatim stižu u Dubrovnik gde ih je masa sveta ushićeno dočekala.
Nakon pet godina provedenih u školovanju, put ga odvodi u Ameriku, u Nju Orleans, gde pokreće firmu za servisiranje brodova. Postaje vrlo poznat i bogat, ističe se na svim humanitarnim poljima, te još za vreme njegovog života, gradska uprava pomenutog grada, donosi odluku da jednu od važnijih ulica tada, nazove baš po njemu – Baccich Avenue. (danas Baccich St)
Miho Bačić (1859-1935)
