Besprekorno je govorio više jezika, te se posvetio prevođenju svetskih dela među kojima su: „Francuski seljak Parosja”, „Razgovor s Mesecom iz Priksenske tamnice”, „Zemlja i prirodne pojave na njoj”, (ovaj rad mu je 1870. bio nagrađen iz Fonda Ilije Kolarca), zatim „Uzajamne snage u prirodi”, „Seoska škola”, „Fizički osnovi života” itd.
Tokom 1871. godine odlazi u Berlin gde počinje da studira medicinu, ali pred kraj studija, pokošen od tuberkuloze, kao treći biser u porodici Radovanović, umire u svojoj 23. godini.
Par meseci kasnije, njegov otac Marinko primio je, od čuvenog Nemačkog biologa, naučnika i umetnika, pismo sledeće sadržine:
„Prima: Marinko Radovanović
bivši sudija Velikog suda u Beogradu
Visoko poštovani gospodine,
Danas dobih u srpskom prevodu moju knjigu „Prirodnu istoriju postanka” koju je vaš sin Aleksa preveo, a koju mi je g. Milan sin vaš izvoleo poslati, zajedno sa ljubaznim pismom vašim, koji ste me izvoleli počastvovati.
Dozvolite mi, visokopoštovani gospodine, da vam na ovoj dobroti vašoj moju najsrdačniju blagodarnost izjaviti smem, i ujedno da vam bledim izrazima saopštiti mogu onu duboku koju sam osetio čuvši za neiskazani gubitak koji ste pretrpeli smrću vašeg tako dobrog, i ljubljenog, sina: „vaše nadežde” – O, koliko bih sretan bio biti mu u pomoći pri njegovoj naučnoj studiji!
Ne umem vas tešiti, jer vi niste sami koji ste njegovom smrću ucveljeni. Sina vešeg oplakuju svi ljudi od nauke, jer je smrću njegovom nauci otrgnut radnik jedan, koji tako mlad i tako darovit i prilježan obećavaše premnogo….
…Ime njegovo i spomen njegov biti će večan i kod nas u tuđini, kao što mu svetla uspomenanikad potamniti neće među zemljacima njegovim u Beogradu, i u krugovima ljudi obrazovanih i u kolu pravih naučara!
Izjavljujem vam povtoritelno duboku tugu svoju, i najiskrenije saučešće u žalosti vašoj, ja vam srdačno zahvaljujem na daru vašemu, i molim vas da primite uverenje moga najdubljeg poštovanja.
Vama odani, Ernest Hekel.”
Aleksa M. Radovanović (1852-1875)
